Арон

Арон, у хебрејском изворнику Ахарон (אַהֲרֹן), припада најзначајнијим личностима старозаветне традиције и представља једну од темељних фигура израелске религијске историје. Према библијском предању, живео је и деловао у тринаестом веку пре нове ере, у епохи изласка Израиљаца из египатског ропства, коју научници уобичајено везују за раздобље владавине фараона Рамзеса Другог, мада прецизно датовање остаје предмет непрестане расправе међу истраживачима старога Истока. Значај ове личности за јудаистичку, а посредно и за хришћанску и исламску традицију, тешко се може преценити, будући да Арон стоји на самом почетку свештеничке лозе која ће обликовати култну и обредну структуру древног Израиља кроз читаву његову даљу историју.

Према родословима сачуваним у Књизи изласка и Књизи бројева, Арон је био син Амрама и Јохаведе, потомак Левијев преко Кааса, и старији брат Мојсијев, при чему предање наводи да је био три године старији од свога млађег брата. Уз њих двојицу помиње се и сестра Марија, пророчица, чиме се употпуњује слика једне породице која ће одиграти пресудну улогу у судбоносним догађајима формирања израелског народа. Ова генеалошка укорењеност у племену Левијеву није случајна нити споредна, јер управо она чини основу за потоње издвајање Левита као племена посвећеног служби при светилишту, а Аронова лоза унутар тога племена добија повлашћени положај искључивог носиоца свештеничке части.

У наративу о изласку Арон се појављује као онај који је Мојсију дат за помоћника и, што је особито важно, за уста, за говорника пред народом и пред фараоном. Библијски текст приказује Мојсија као човека спорог у речи, који се пред Богом изговара својом неречитошћу, те му бива обећано да ће Арон говорити место њега, будући да је вешт беседник. Тако се успоставља особени однос између двојице браће, у коме Мојсије прима реч од Бога и преноси је Арону, а Арон је даље објављује народу и владару Египта. Овај однос, у коме један делује као посредник речи божанске а други као њен гласноговорник пред људима, представља једну од најупечатљивијих слика старозаветне приповести и наговештава подвојеност улога између пророчке и свештеничке функције која ће обележити читаву даљу израелску традицију.

У драматичним догађајима египатских пошасти Арон делује раме уз раме са Мојсијем, а његов штап игра истакнуту улогу у неколиким од чуда која претходе изласку. Предање бележи да се управо Аронов штап претворио у змију пред фараоном и прогутао штапове египатских врачара, чиме је наговештена надмоћ Бога Израиљева над силама Египта. Исто тако, Арон је онај који простире руку над водама египатским претварајући их у крв, и који изазива појаву жаба и уши, док у потоњим пошастима све већу непосредност у деловању преузима сам Мојсије. Ова расподела улога у наративу пошасти указује на постепено померање тежишта ка Мојсију као средишњој фигури, при чему Арон задржава своју важну, али подређену позицију.

Након изласка из Египта и преласка преко мора, у пустињском лутању, Арон се показује као подршка своме брату у тренуцима исцрпљености и малодушности. Особито је упечатљив призор битке са Амаличанима, у коме Арон заједно са Ором придржава Мојсијеве руке подигнуте увис, јер је од положаја тих руку зависио исход боја; докле год су руке биле подигнуте, Израиљ је надвладавао, а када би клонуле, превагу би однели непријатељи. Ова слика двојице људи који подупиру уморне руке вође постала је у потоњој традицији симбол верне подршке и заједничког напора у остварењу божанске воље.

Средишњи и најсудбоноснији догађај у Ароновом животу, онај који ће бацити трајну сенку на његов лик, јесте изливање златнога телета под гором Синајском. Док је Мојсије боравио на гори примајући закон од Бога, народ, узнемирен дугим одсуством свога вође, приступа Арону тражећи да им начини божанство које ће ићи пред њима. Арон попушта притиску мноштва, скупља златне минђуше и излива теле, пред којим народ приноси жртве и одаје се разузданом весељу. Када се Мојсије врати са горе и затекне народ у идолопоклонству, гневно разбија плоче закона, а Арона позива на одговорност. Аронов одговор, у коме настоји да умањи сопствену кривицу приписујући иницијативу народу и представљајући настанак телета готово као случајан исход бацања злата у ватру, открива сложеност овога лика, у коме се преплићу слабост пред притиском мноштва и покушај самооправдања. Овај догађај представља једно од најосетљивијих места у тумачењу Ароновог лика, будући да га приказује као онога који је, макар и невољно, учествовао у највећем преступу израелског народа у пустињи. Потоња тумачења, како јудаистичка тако и хришћанска, различито су се односила према овоме сегменту предања, час наглашавајући Аронову кривицу, час настојећи да га оправдају околностима и притиском под којим се нашао.

Упркос овоме посртању, Арон бива изабран за првосвештеника, чиме отпочиње једно ново поглавље у његовом животу и у историји израелскога култа. Према детаљним прописима сачуваним у Књизи изласка и Књизи левитској, Арон и његови синови бивају посвећени за свештеничку службу кроз сложени обред помазања и облачења у нарочите свештеничке одежде. Ове одежде, описане са изузетном пажњом према појединостима, укључују ефод, напрсник са дванаест драгих камена који представљају дванаест племена Израиљевих, плашт са златним звонцима и наровима по ободу, као и златну плочицу на челу са натписом о посвећености Господу. Свака појединост ове одеће носила је дубоко симболичко значење, изражавајући светост службе и посредничку улогу првосвештеника између народа и Бога. Обредом посвећења Арон постаје родоначелник свештеничке лозе, а свештенство се трајно везује за његово потомство, тако да ће у потоњим раздобљима израелске историје легитимност свештеничке службе бити мерена управо припадношћу Ароновом дому.

Ауторитет Аронов као првосвештеника није остао неоспорен, а библијски наратив бележи неколико побуна и оспоравања која су уследила. Најпознатија међу њима јесте буна Кореја, левита који је, заједно са Датаном и Авироном, оспорио искључиво право Ароновог дома на свештенство, тврдећи да су сав народ и сва заједница свети те да нема разлога да се свештеничка част везује само за једну лозу. Овај изазов бива драматично разрешен божанским судом, у коме земља прогута побуњенике, чиме се потврђује легитимност Ароновог свештенства. Као додатна потврда, следи чудо са проветаним штаповима, у коме од дванаест штапова, по један за свако племе, једино Аронов штап пропупи, процвета и донесе бадемове плодове, чиме Бог недвосмислено потврђује избор Ароновог дома. Овај штап потом бива положен у светилиште као трајно сведочанство и опомена побуњеницима.

Аронова служба првосвештеника била је усредсређена на посредовање између народа и Бога кроз обреде очишћења и помирења. Средишње место у овоме посредовању заузимао је обред Дана очишћења, у коме је првосвештеник једном годишње улазио у Светињу над светињама, у најсветији део светилишта, да би принео жртву за грехе народа. Овај обред, који је могао вршити само првосвештеник, представљао је врхунац израелскога култног живота и најдубљи израз посредничке улоге која је почивала на Ароновом дому. Кроз ове обреде успостављао се и обнављао однос између светога Бога и грешнога народа, а првосвештеник је стајао на самој граници између светога и обичнога, носећи на себи тежину читаве заједнице пред лицем божанским.

Ни сам Арон, међутим, није био поштеђен божанске казне за преступ. Уз брата Мојсија, и он бива искључен из уласка у Обећану земљу због догађаја код воде Мериве, где су обојица, према библијском извештају, погрешили пред Богом не одавши му дужну славу пред народом. Тако Арон, попут Мојсија, умире надомак циља ка коме је водио свој народ читаве деценије, не ступивши у земљу којој је тежио. Његова смрт описана је са особитом свечаношћу; на гори Ору, пред очима читаве заједнице, Мојсије свлачи са Арона свештеничке одежде и облачи их у Ароновог сина Елеазара, чиме се симболички преноси свештеничка част на следећи нараштај, а потом Арон умире на врху горе. Народ га оплакује тридесет дана, што сведочи о поштовању које је уживао упркос свим слабостима и посртањима свога живота.

Наслеђе Ароново далеко надживело је његов земаљски живот, будући да је свештеничка лоза која носи његово име одиграла средишњу улогу у читавој потоњој историји израелскога народа. Његов син Елеазар наслеђује га у првосвештеничкој служби, а лоза се даље наставља кроз Финеса и потоње нараштаје, тако да ће израз потомци Аронови или дом Аронов постати ознака за легитимно свештенство. У раздобљу Другога храма питање аронског порекла свештеника имало је првостепени значај, а трагови ове поделе на свештенике аронског порекла и остале припаднике народа сачувани су у јудаистичкој традицији све до данашњих дана кроз статус кохена, свештеника, који се и данас у синагогалном животу држе одређених повластица и обавеза везаних управо за претпостављено порекло од Арона.

У ширем религијском и културном погледу лик Ароновог показује особиту сложеност и вишеслојност. Он је истовремено врли посредник и слаби човек, беседник и извршилац божанске воље, али и онај који посрће под притиском народа. Управо ова напетост између узвишености службе и људске слабости чини његов лик особито живим и блиским, будући да у њему традиција препознаје не идеализовану фигуру беспрекорне светости, него човека од крви и меса, оптерећеног истим искушењима којима подлеже сваки припадник заједнице. У хришћанској традицији, особито у Посланици Јеврејима, Ароново свештенство тумачи се као слика и наговештај једног вишег и савршенијег свештенства, при чему се повлачи разлика између привременога и несавршенога аронског свештенства, које се преноси наследством и подлеже смрти, и вечнога свештенства другачијега реда. Тако Арон и у хришћанском тумачењу задржава важно место, али као фигура која упућује на нешто веће и потпуније од себе саме.

Са становишта историјско-критичке науке, лик Арона и приповести везане за њега представљају предмет сложених расправа о настанку и слојевитости старозаветних текстова. Истраживачи који се баве изворном критиком Петокњижја разабирају у аронским предањима трагове различитих књижевних слојева и традиција, при чему нарочиту пажњу привлачи такозвани свештенички извор, коме се приписује највећи део детаљних прописа о свештенству и култу, а који одражава интересе и погледе свештеничких кругова потоњих раздобља. Према оваквом приступу, наглашавање Ароновог дома и његовога искључивог права на свештенство могло би одражавати верске и друштвене прилике знатно каснијих епоха, пројектоване уназад у доба изласка ради успостављања легитимитета одређених свештеничких кругова. Иако овакви приступи остају предмет расправе и нису општеприхваћени, они указују на то да лик Арона, поред своје религијске тежине, представља и вредно сведочанство о начину на који је древни Израиљ обликовао и преносио своје најдубље предаје о пореклу властитих установа.

Тако Арон остаје једна од темељних фигура старозаветне историје, човек чији се живот протеже од драматичних догађаја изласка, преко успостављања свештеничке службе, до смрти надомак Обећане земље. Његов лик, у свој својој сложености и напетости између узвишенога и људскога, наставио је да живи у религијској свести многих нараштаја, а свештеничка лоза која носи његово име оставила је неизбрисив траг у обредном и духовном животу израелскога народа, чинећи Арона једном од оних личности чији значај далеко превазилази оквире раздобља у коме је, према предању, живео и деловао.