Абаху

Абаху (Rabbi Abbahu, ר׳ אבהו), палестински амора треће генерације који је деловао при крају трећег и почетком четвртог века нове ере, спада међу најугледније и најутицајније мудраце позне амораимске активности у римској Палестини. Његово средиште деловања била је Цезареја (Кесарија Приморска), административно, трговачко и интелектуално средиште римске провинције Палестине, у коме су се сусретали јудаизам, хеленистичка култура, рано хришћанство и римска државна власт. Управо тај контекст космополитског града, за разлику од галилејских средишта попут Тиберијаде и Сефориса, обликовао је Абахуов профил мудраца који је истовремено дубоко укорењен у рабинској традицији и способан да се креће у сложеном свету међуверских и међукултурних сусрета свог времена.

Абаху је био ученик рабина Јоханана бар Напаше, најзначајнијег палестинског аморе прве и друге генерације, чија је академија у Тиберијади обликовала читаву потоњу генерацију палестинских учитеља. Као Јохананов ученик, Абаху је наследио и преносио огроман корпус халахичких и агадских традиција приписаних том учитељу, те се у Јерусалимском Талмуду и палестинским мидрашима његово име често јавља као онога који цитира или тумачи Јохананова учења. Поред Јоханана, Абаху је био у сталном научном дијалогу са савременицима попут рабина Зере, рабина Амија и рабина Асија, водећих фигура своје генерације, а деловао је и као веза између палестинских и вавилонских средишта учености, будући да су многи вавилонски мудраци долазили у Палестину, а палестинске традиције преношене у Вавилонију.

У домену халахе Абаху је уживао велики ауторитет и његове одлуке често су имале пресудну тежину. Извори бележе да је поседовао знатно материјално богатство и да је живео у изобиљу, што му је омогућавало независност у деловању, али предање истовремено истиче његову скромност и спремност да призна туђе предности у учености. Забележена је анегдота о томе како је Абаху, иако угледнији и цењенији, био спреман да призна дубину знања мање познатог савременика, што је приказано као пример пожељне мудрачке врлине. Његов углед био је такав да су многи долазили да чују његова предавања, а извори говоре о великим окупљањима слушалаца на његовим излагањима, при чему се он сам према том угледу односио са резервом и самокритичношћу.

Од посебног је значаја Абахуова улога у односима са римским властима и његово познавање грчке културе. Као становник Цезареје, седишта римског гувернера, Абаху је очигледно уживао одређени приступ управним круговима и представљао је, у неку руку, посредника између јеврејске заједнице и римске администрације. Традиција му приписује блискост са двором и наводи да је био цењен код властодржаца, што је његовом положају давало и извесну заштитничку функцију за заједницу. У складу са тим, Абаху је заступао становиште да је потребно образовати децу у грчком језику и грчкој мудрости, што је оправдавао управо потребом заједнице за људима способним да наступају пред властима и заступају јеврејске интересе у ширем културном и политичком окружењу. Ова отвореност према хеленистичкој култури није била неспорна међу свим мудрацима, али је код Абахуа проистицала из прагматичне процене положаја заједнице у римском свету.

Најзначајнији и историографски најзанимљивији вид Абахуовог деловања јесу његови сусрети и расправе са припадницима других верских и филозофских струја, које извори означавају појмом миним (מינים), јеретици, отпадници или секташи, под којим се у контексту Цезереје тог доба често подразумевају рани хришћани, гностици и други представници нерабинских тумачења Светог писма. Абаху се у палестинским изворима јавља као мудрац који је особито упућен у аргументацију таквих саговорника и вешт у одбрани рабинског разумевања Писма. Њему се приписује низ полемичких одговора на тврдње засноване на хришћанском тумачењу библијских текстова, у којима брани строги монотеизам и оспорава идеје које би нарушиле јединственост Божју или наводиле на закључке неспојиве са рабинском теологијом. У једном чувеном исказу, тумачећи речи из књиге пророка Исаије, Абаху супротставља Бога који нема ни оца, ни сина, ни брата смртном човеку који такве односе има, чиме имплицитно оспорава представе о божанском синовству. Ови искази чине Абахуа једним од најважнијих сведока раног јудео-хришћанског полемичког сусрета и драгоценим извором за проучавање начина на који је рабински јудаизам одговарао на изазове хришћанске мисли у периоду њеног успона.

Као агадиста, Абаху је оставио богат траг у мидрашкој литератури. Његова тумачења одликују се промишљеношћу, реторичком вештином и склоношћу да сложене теолошке проблеме приближи слушаоцима путем поређења, парабола и досетљивих егзегетских решења. Кроз његова агадска излагања провлаче се теме божанске правде и милосрђа, вредности покајања, односа између Израиља и народа света, те смисла патње и утехе. Управо се Абахуу приписује низ утешних и охрабрујућих порука упућених заједници у времену политичких притисака и верских изазова. Његов приступ агади показује настојање да се традиција учини живом и делотворном у конкретним историјским околностима, а не да остане пуко понављање наслеђених предања.

Абахуово наслеђе преживело је у оба велика талмудска корпуса и у палестинској мидрашкој књижевности, где се његово име јавља стотинама пута, што сведочи о трајности његовог утицаја. Он представља парадигматичну фигуру палестинског аморе позног трећег и раног четвртог века: учитеља укорењеног у наслеђу свога учитеља Јоханана, али способног да се суочи са специфичним изазовима свога места и времена, са римском влашћу, грчком културом и растућим хришћанством. У Абахуовом лику се тако огледа целокупна сложеност јеврејског живота у римској Палестини на прагу четвртог века, у тренутку када се хришћанство приближавало положају државне религије, а рабински јудаизам обликовао оруђа за очување сопственог идентитета и тумачења Писма насупрот све снажнијим супарничким струјама. Због свега тога Абаху остаје једна од централних и најпроучаванијих фигура класичног рабинског периода.