Такође познат као Шанкарачарја; најутицајнији индијски филозоф. Током свог кратког живота (умро је око 30. године) Шанкара је систематизовао Адваита (недуалистичку) школу веданте—са дубоким последицама. Своје ставове је развио у коментарима на Упанишаде, Бхагавад-Гиту и Ведантасутре; путовао је широм Индије, расправљајући о вођама супарничких школа и претварајући их у своју тачку гледишта; и основао је четири манастира, по један у свакој индијској области. Ови манастири су данас међу најпоштованијим верским институцијама Индије. Чинећи све ово, помогао је оживљавању хиндуизма и допринео опадању будизма и џаинизма у Индији.
Централно за Шанкарин став је инсистирање да Браман, коначна стварност која лежи у основи свега што опажамо, није двојак. Шанкара је развио ово гледиште идентификујући четири нивоа стварности. Од најнижег до највишег, то су само-контрадикторно (на пример, квадратни круг), илузорно (на пример, фатаморгана), прагматично (у коме обично живимо) и крајње (Браман). Шанкара учи да ми „претпостављамо“ ниже нивое стварности на следећи виши ниво. На пример, ноћу особа може стати на конопац и заменити га за змију. Та особа намеће илузију конопца на прагматичну стварност змије. Слично, Шанкара каже, ми надовезујемо перцепције прагматичне стварности на Брамана.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 407
0 $type={blogger}:
Постави коментар