Астрологија (западна)

Концепт

Астрологија (од грч. „наука о звездама“) припада најстаријим културним феноменима човечанства. Њена постојаност од антике до модерности — упркос многим трансформацијама и различитим развојима — је изузетна. Уопштено говорећи, астрологија ангажује сумњиве кореспонденције између небеског царства (звезде, планете, зодијачки знаци, итд.) и земаљског царства. Да би протумачио ове кореспонденције, астролошки дискурс је развио различите, и често конфликтне, стратегије. С једне стране, научници су конструисали каузални утицај небеских тела на сублунарни свет, што последично води до детерминистичког или чак фаталистичког погледа на свет. Старогрчка филозофија — посебно стоа — говорила је о скривеној моћи у космосу која је све одредила (химармене, „судбина“); све што постоји повезано је у сложену мрежу кореспонденција (симпатија, „симпатија“). С друге стране, астролози су тврдили да звезде не утичу од себе, већ су само „знакови“ или „симболи“ нечега што се дешава у космосу. Ове алтернативе доводе до озбиљних питања која су од тада део астролошке расправе: да ли небески знаци једноставно прате овоземаљске догађаје – звезде као семиа – или су оне одговорне за њих – звезде као поетики? И ако постоји симпатична кореспонденција између небеске сфере и Земље, да ли то нужно имплицира детерминистички или фаталистички утицај?

Одговори на ова питања очигледно доводе у питање верске идентитете. Нарочито у западним светим религијама, детерминистичко тумачење астрологије сматрало се проблематичним, јер је у супротности са етичким тврдњама воље, предусловом морално „доброг“ или „лошег“ понашања и предусловом искупљења, казне и „греха“. Није изненађујуће, дакле, да је то била друга алтернатива која је добила предност у западној историји културе – звезде су биле лишене своје божанске моћи и виђене као „инструменти Бога“, њихов пут је тумачен као „божји рукопис“ (Ориген, око 185–255).

Разна поља астролошке праксе

Потрага за основним принципима у кореспонденцији између небеског и земаљског царства изнедрила је неколико области интересовања које се могу разликовати као различите области астролошке праксе.

• Већ у врло раној фази развоја, предвиђање пољопривредних проблема и временских услова је урађено на астролошкој основи; то би могло значити да су помрачења Сунца и Месеца, коњункције планета (тј. када планете 'стоје заједно'; од лат., conjungere), или начин појединих планета у корелацији са климатским условима.
• Из тумачења (грч.) катархе (лат., electiones, 'избори', 'почетци') развијена је теорија која је предвиђала исход неке иницијативе (рат, посао, оснивање градова, итд.) на основу хороскопа који је састављен за тренутак преузимања иницијативе.
• Читање индивидуалне карте рођења је било релативно касно развијање (после четвртог века пре нове ере), иако је у антици већ постојала сложена теорија о овој области астролошке праксе; обично је, међутим, „појединац“ био краљ или нека друга високорангирана личност, представљајући тако не само индивидуално рођеног, већ и политичку или верску заједницу.

Иако је данас главни фокус астролошке праксе на тумачењу индивидуалних рођења, не треба заборавити да се прелазак са 'световне астрологије' на 'индивидуалну астрологију' догодио тек након ренесансе и даље подстакнут развојем 'психолошке астрологије'. у двадесетом веку.

Историјски развој

Порекло западне астрологије лежи у месопотамским културама трећег миленијума пре нове ере. Од петог века пре нове ере, развијена је и зодијачка шема са дванаест подједнако великих зодијачких знакова и хороскопска астрологија. У овом процесу важну улогу је одиграо и утицај грчке математике и астрономије. Касније су усвојени одређени елементи египатске традиције (дакле, мит о раној египатској компетенцији у астролошким питањима није посведочен у изворима). У царском Риму, постојала је потпуна астрономска и астролошка наука која се обично назива „класична астрологија“. Ову традицију је „канонизовао“ Клаудије Птоломеј (око 100–178. н.е.) у својој Синтаксис математика (за астрономију) и Тетрабиблос (за астрологију).

Антика

Упркос чињеници да су древни научници правили разлику између израчунавања и тумачења гране науке о звездама, потпуна девалвација 'астрологије' у односу на 'астрономију' је модеран феномен који је довео - након тзв. 'научне револуције'—до одвајања астрологије од прихваћених наука. У антици, међутим, астрологија је имала кључну позицију међу познатим наукама (лат. artes). Пошто је ars mathematica блиско повезана са астрономијом, пробила се у највише политичке и филозофске редове Римског царства и постала стандардни модел тумачења прошлих, садашњих и будућих догађаја.

Средњи век

У средњем веку, астролошку теорију — како у смислу израчунавања тако и у погледу тумачења — посебно су проширили муслимански научници. Док су хришћански астролози обично користили неколико латинских извора из касне антике који су сматрани компатибилним са хришћанском теологијом, муслимански и јеврејски научници су апсорбовали теорије индијске астрологије, комбиновали их са грчким и латинским изворима из римског доба и развили сложене и математички више тачне херменеутичке системе. Од деветог века па надаље, хришћански кругови су све више осећали потребу да сустигну муслиманску и јеврејску науку, а у многим манастирима су обезбеђени преводи арапских текстова. Интеракција између научника различитих религијских позадина је посебно добро функционисала у Шпанији и Италији, што је довело до заједничког астролошког поља дискурса у високом средњем веку.

Ренесанса

Са новим интересовањем за платонизам и поновним откривањем грчких херметичких текстова који су постали доступни у латинском преводу, период између 1450. и 1650. године може се посматрати као врхунац астролошких истраживања у Европи. Астрологија је играла одлучујућу улогу у међурелигијским контроверзама и дискусијама. Један пример за то је дебата о „циклусима“ историјског развоја који су тумачени у односу на циклус „Великих коњункција“ између Јупитера и Сатурна; будући да је већ део античког дискурса, теорију цикличне сукцесије религија, краљевстава и моћи на основу великих коњункција развили су средњовековни муслимански астролози. Шиитски научници су ове догађаје протумачили као назнаке повратка „скривеног имама“, Јевреји су се придружили овој дебати са предвиђањима месијанских догађаја, а хришћани су Велике коњункције помињали као знакове за други Христов долазак. Међуконфесионална дебата о Лутеровом хороскопу, на пример, била је снажно заснована на спекулацијама о месијанском утицају Великих коњункција. У веома апокалиптичном и миленијумистичком начину размишљања, астрологија је била кључни фактор легитимације идентитета и моћи.

„Научна револуција“ променила је позицију астрологије у научном дискурсу. Често се тврди да је криза астрологије настала због победе коперниканског хелиоцентричног модела космоса, док се астролози још увек држе птолемејског модела, где је Земља центар космоса. Међутим, ово је превише једноставна слика. Кеплер је, на пример, у неколико расправа тврдио да хелиоцентрични модел не би представљао никакав проблем за астрологе, јер за њих није важно како ће се заправо објаснити путање планета које они посматрају и тумаче са свог положаја на Земљи. Стога је за кризу астрологије важнија била чињеница да је од седамнаестог века па надаље радикални емпиризам добио предност у научним истраживањима. Детерминистички емпиризам довео је до занемаривања тумачења која су се односила на невидљиве („окултне“) моћи у природи, а астролози су имали озбиљне проблеме у оправдавању својих концепата „симпатије“ и кореспонденције.

Романтизам

Са изузетком Енглеске — где је сведочан континуирани развој астрологије — у осамнаестом веку астрологија је скоро потпуно изгубила своју стару репутацију научне дисциплине у Европи. То више није био део универзитетских програма, критични фактор такозваног „опадања“ астрологије. Резултат, међутим, није био нестанак астрологије из интелектуалног дискурса, већ прелазак са универзитета и науке на књижевност и уметност. Чак и пре ере романтизма, астрологија је ушла у те културне области, на пример у списима Шилера и Гетеа, који су користили астролошки симболизам да би успоставили алтернативу хришћанском монотеизму. У деветнаестом веку, дакле, астрологија је играла улогу у романтичарским концептима „живе природе“, концептима који су критички процењивали стандардни детерминистички поглед на свет науке.

Модерност

Али био је потребан утицај теозофа из деветнаестог века да поново уведу астрологију на континент. Овде су развијена мистична и кармичка читања астролошке традиције која су била у супротности са прогностичким интересима старијих астролошких струја. Други велики утицај на ново цењену астрологију у двадесетом веку био је развој психологије. Индивидуа и унутрашњи квалитети људске психе били су ти који су стајали испред и у центру. Без сумње, без јунговске психологије и њене адаптације у 'Њу ејџ' културу, историја астрологије у двадесетом веку била би потпуно другачија.

Данас се већина (професионалних) астролога држи недетерминистичког, психолошког концепта астрологије. У свим западним земљама основана су астролошка друштва која теже бољој репутацији онога што они виде као озбиљну астрологију, у јавној клими која има амбивалентне ставове о науци о звездама. Док је астрологија још увек скоро потпуно занемарена и исмевана од стране научника, велики део популације у Европи и Северној Америци верује да би астролошка херменеутика могла да дође до кохерентних закључака.

ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 143-146

Thema Mundi