Азил

Људско право?

Азил, осигурање заштите странцима, има верске корене. Црквени азил и покрет уточишта (у Сједињеним Државама) заступају ову древну верску традицију. Савезна Република Немачка се 1949. године обавезала на следеће људско право: „Политичке избеглице имају право на азил“ (чл. 16.2). Ова формулација иде много даље од (необавезујуће) Конвенције Уједињених нација о људским правима од 12. децембра 1948: „Државе могу дати азил политичким избеглицама". Ипак, чак ни немачки израз права на азил није створио људско право према којем би верске или расне избеглице могле да захтевају право на азил. Тако ни данас Јевреји и Синти, који су узалуд тражили азил у Шведској или Швајцарској од убиства од стране нацистичке диктатуре, не би имали право на заштиту.

Пароле „Брод је пун” или „Тврђава Европа” карактеришу политику азила „шенгенског споразума” од 14. јуна 1985. године, који је, додуше, отворио унутрашње границе Европе, али затворио заједничку границу од 'поплава тражилаца азила' — метафора која прећутно сугерише уништење света (Велики потоп) и ковчег спаса за праведнике. Незабележено је како западни свет узрокује сиромаштво јужног, а све мање избеглица је признато као квалификовано за азил. Тврди се да нису били прогањани — могли би да побегну унутар својих земаља. Они су оцењени као „псеудо тражиоци азила“ или „економске избеглице“ и приписане су им сумњиве, или чак криминалне намере. Народи Европе нису отворили неопходну алтернативу у виду закона о имиграцији, пошто би многе особе из бивших колонија, између осталих, тада могле да захтевају своја законска права.

Покрет уточишта и црквени азил

Поједине избеглице су нашле заштиту у црквеним заједницама. Покрет уточишта у Сједињеним Државама и црквени азил у Европи позивају се на древно верско право: тврди се да су храмови и цркве били сигурна уточишта за избеглице, које су тамо могле да уживају верску заштиту. У давна времена по уласку у светилиште постали су „недодирљиви”: табу, магијска заштита, заогрнули су избеглице при додиривању олтара или ритуалне слике, штитећи их од прогонитеља. Међутим, ово није значење грчког асилона. У раној грчкој култури, обичај је значио да оно што припада божанству у њеној или његовој кући, било благо или особе, не може бити укључено у наплату (силан) дуга. Због недостатка монопола моћи од стране државе, оштећени морају сами да добију одштету; граница до „освете” се не може обезбедити. Овде у светињи људи су били заштићени од крвне освете само ако су за заштиту позвали Бога или угледну личност као арбитра. Ниједна виша сила није интервенисала („заступништво“), али особа од поштовања би позвала на предах ако би се легитимна казна пребацила на освету. У старом Израелу (Лев. 35) било је настојања да се ограничи место азила; још више у Римском царству. На крају крајева, не може било који роб наћи јефтину слободу у храму. Азил, најстарије грађанско право, које је дуго претходило сваком просвећеном ослобођењу, у сталној је опасности да буде ограничено и оспорено. Али у дому Божијем, саме птице небеске налазе уточиште, а људска бића треба да буду у стању да профитирају истом великодушношћу, поучени смо у наративима. Заиста, под маском странца и туђина, сам Бог би могао да суди правду људских бића. Прости људи, који деле оно мало што имају, великодушнији су у том погледу од становника градова. 

Хугеноти, дисиденти

Међу историјски важним бекствима ка азилу су бекства хугенота у Пруску и Холандију 1685. године, неистомишљеника (који нису успели да се повинују вероисповедањима), а касније револуционара из 1848. у Северну Америку, или „аутора у егзилу“. Пријем тражилаца азила донео је култури не само трошкове, већ и богатство људских бића и културни процват.

Уставној држави није потребан азил

Али ако од Француске револуције више не постоје имуне локације на којима је грађанско право суспендовано, како онда објаснити црквени простор за азил? Зар министар унутрашњих послова није у праву када каже да се овде нарушава ред и закон? Међутим, људска права су изнад права закона и повремено позивају на грађанску непослушност. Потврда закона и реда, или кредибилитет, или економска моћ државе, не могу се мерити са хитним стањем људског бића. Али још једна замерка се, такође, ставља на рачун азила као изузетног права: зар он не садржи и криминалце? Обично се, међутим, прецизира да, дугорочно гледано, азил штити само онога ко је убио без намере. А живот у азилу значи одрицање од родног тла, друштвеног положаја и пријатељстава. Обично је то живот у „беди“.

Свако ко тврди да је свака особа обдарена неотуђивим правима, чисто и једноставно зато што је личност, мора да држи отворена врата ка месту где се гарантује заштита онима који морају да страхују за своје животе у другом делу света. Али свет у коме су милиони у бекству не сме само да сакрије симптоме, и то нерадо.

ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 147-148

Црква као уточиште