Папство

Институција која управља Римокатоличком црквом. Папство се усредсређује на човека познатог као папа. (Женама није дозвољено да обављају ову функцију.) Реч потиче од средњовековне латинске речи папа, што значи „отац“. У римокатолицизму папа је епископ Рима. Према римокатоличком учењу, он је супериорнији од свих осталих епископа. Дакле, он треба да управља црквом по целом свету. Конгрегације које признају његову надмоћ чине Римокатоличку цркву. Поред тога што управља овом црквом, папа влада и малом територијом у Риму познатом као Ватикан. Помажу му административна јединица, позната као Курија, и Колегијум кардинала, чије чланове он именује. Он такође поставља поглаваре регионалних цркава широм света. Они су познати као епископи (бискупи).

Тврдње папства на власт сежу до Новог завета. Ту Исус говори Петру да је он стена на којој ће црква бити изграђена (Матеј 16,18–19). Он такође даје Петру моћ да опрости грехе на Земљи, или не, како он одлучи. Према римокатоличком предању, Петар је био први папа. Он је будућим папама пренео моћи која му је Исус дао. По мишљењу Римокатоличке цркве, папа је Христов намесник на Земљи. Он седи на Петровом престолу. Према контроверзном декрету Првог ватиканског сабора (1869–1870), папа је непогрешив. То значи да када говори о питањима црквеног учења или праксе, не може погрешити. Његове изјаве се морају прихватити.

Стварна овлашћења папа су варирала. Када се хришћанство први пут проширило, Рим је био престоница царства које је владало читавим регионом Средоземног мора. У почетку је римска црква била утицајна. Али и друге цркве су биле утицајне, на пример, цркве у Антиохији, Александрији и, од четвртог века, у Цариграду.

Током петог века нове ере освајачи из северне и источне Европе опљачкали су Рим: Визиготи 410. године, Вандали 477. Папство је испунило политички вакуум који је остао. Говорило је са неоспорним ауторитетом у западној половини царства у којем се говорило латински.

Али римски епископ је тврдио више. Он је захтевао универзални престиж. На Халкидонском сабору, Лав I (папа, 440–461) посредовао је у спору између две зараћене фракције теолога који говоре грчки. Григорије I (папа, 590–604) снажно се залагао за папину тврдњу да влада целом црквом. Православне цркве никада нису прихватиле ову тврдњу. Папа и цариградски патријарх су 1054. екскомуницирали један другог. Раскол је остао до 1965. године, када је сваки поништио свој декрет о екскомуникацији.

Године 1076. Григорије VII (папа, 1073–85) екскомуницирао је и понизио цара Светог римског царства Хајнриха IV. Тиме је успоставио власт папа над краљевима и принчевима. Од 1100. до 1300. папе су уживале неупоредиву моћ у западној Европи. На крају овог периода Бонифације VIII (1294–1303) је тврдио да има потпуну превласт над готово сваким створењем. Документ познат као Константинова донација је подржавао папине тврдње. У њему је писало да је цар Константин сву своју власт предао папама.

После Бонифација политичка моћ папства постепено је опадала. Бројни догађаји су били одговорни: период током којег су папе живеле у Авињону, Француска (1309–1377), након чега је уследио период у којем су двојица, а затим тројица тврдили да су папе (1378–1417); демонстрација да је Константинова донација фалсификат; успон националних сила у Европи; и протестантска реформација.

У 20. веку Јован XXIII (папа, 1958–63) покушао је да модернизује цркву. Али наследници као што је Јован Павле II (папа, 1978–2005) заузели су конзервативнију линију. То је значило да је папство повремено било у сукобу са либералнијом северноамеричком католичком црквом. 

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 333-334

Папа Фрања 2021.