Албанска гркокатоличка црква или Албанска византијска католичка црква је аутономна (суи јурис на латинском) посебна црква византијског обреда у пуној заједници са Католичком црквом и римским папом, чији чланови живе у Албанији и коју чини Апостолска управа Јужне Албаније. Албанска гркокатоличка црква, са својим византијским обредом, уско је повезана са Итало-албанском католичком црквом са којом дели значајну заједничку историју, идентитет и традицију.
Историја
Прелазак на хришћанство Албаније одвијао се под утицајем латинског хришћанства (и његове литургије римског обреда) на северу и византијског хришћанства на југу. Хришћанство је било прва и најстарија монотеистичка религија албанског народа. Након османског освајања у петнаестом веку, око две трећине становништва је прихватило ислам. Године 1967. Албанија којом су управљали комунисти званично је проглашена атеистичком државом.
Иако је грчки литургијски обред коришћен у многим њеним црквама, Албанија је била део римске патријаршије све до 731. године, када је византијски цар Лав III, у знак одмазде због супротстављања папе Григорија III царевој иконоборачкој политици, припојио читав источни Илирик Цариградској патријаршији.
Католици Латинске цркве дуго су били успостављени на северу земље. Католичка мисија је радила на југу између 1660. године, када се православни архиепископ придружио Католичкој цркви, до 1765. године када је тај напор напуштен због препрека које су постављали османски владари. Године 1895. група села у Малом Шпатију, југоисточно од Елбасана у централној Албанији, одлучила је да се покатоличи и затражила је епископа свог обреда, предлог на који су конзуларни представници Русије и Црне Горе уложили приговоре код цивилних власти. Отприлике у исто време, настала је још једна група гркокатолика, у чијем средишту је био архимандрит Ђорђе Германос, који је био нећак православног митрополита 1900. године, и закључио је дефинитивни покрет католичког јединства формиран у Елбасану. Број је нарастао само у малој мери, али довољно да јужна Албанија 1939. постане посебна црквена јурисдикција под бригом апостолског администратора. Међутим, после непуних седам година, администратор је избачен, а контакт са византијским верницима, који су се нашли под строгом комунистичком влашћу, изгледао је изгубљен.
Тек 1992. године било је могуће поставити новог апостолског администратора. Прво је то место добио дипломатски представник Свете столице у Тирани, надбискуп Иван Диас, који је касније постао надбискуп Мумбаја и кардинал. Наследник надбискупа Дијаса на месту апостолског администратора јужне Албаније, а не као нунције, је фрањевачки бискуп византијског обреда хрватског порекла Хил Кабаши, који је именован 1996. године.
Апостолска администрација јужне Албаније има 3.200 католика у девет парохија, са 11 цркава, а опслужују је четири дијецезанска и 10 верских свештеника, 10 редовника и 97 редовница, који управљају са 10 школа и 20 добротворних институција. Велика већина њих припада Латинској цркви.
0 $type={blogger}:
Постави коментар