Религија народа Азербејџана

10.252.000

1. Азербејџанци, 7.962.000, азербејџански, ислам.
2. Талиши, 591.000, талишки, ислам.
3. Лезгини, 365.000, лезги, ислам.
4. Азери Турци, 296.000, азербејџабски, ислам.
5. Руси, 141.000, руски, хришћанство.
6. Тати, 116.000, татски, ислам.
7. Авари, 114.000, аварски, ислам.
8. Турци Месхетијани, 109.000, турски, ислам.

Језичка припадност. Азерски (који се такође назива азербејџански турски) или азербејџански је турски језик у алтајској породици; припада југозападној огуској групи, заједно са анадолским турским, туркменским и гагауским. Говорници ових језика могу да разумеју једни друге у различитом степену, у зависности од сложености реченица и броја позајмљених речи из других језика. Руске позајмљене речи ушле су у азербејџански од деветнаестог века, посебно технички термини. Неколико азербејџанских дијалеката (нпр. баку, шуша, ленкаран) су међусобно потпуно разумљиви. До 1926. азербејџански је писан арапским писмом, које је потом замењено латиницом, а 1939. ћирилицом. Са распадом Совјетског Савеза, Азербејџан и друге бивше совјетске републике на турском језику поново су увеле латинично писмо. Међутим, главни део савремене азербејџанске књижевности и образовног материјала је и даље на ћирилици, а прелазак на латинично писмо је дуготрајан и скуп процес. Генерације које су училе руски и читале азербејџански на ћирилици и даље се осећају пријатније са ћирилицом. Током совјетског периода, лингвистичка русификација је била интензивна: иако су људи говорили о азербејџанском као свом матерњем језику, језик који су многи људи у градовима савладали био је руски. Постојале су и азербејџанске и руске школе, а ученици су требали да уче оба језика. Они који су ишли у руске школе могли су да користе азербејџански у свакодневним сусретима, али су имали потешкоћа да се изразе у другим областима. Руски је функционисао као лингва франка различитих етничких група, а са изузетком руралног становништва као што су Талиши, други су говорили врло мало азербејџански. У Азербејџану се говори око тринаест језика, од којих неки нису писани и користе се само у свакодневној породичној комуникацији. Азербејџански је службени језик и користи се у свим сферама јавног живота.

Етнички односи. Од касних 1980-их, Азербејџан је био у немиру, патио од међусобно повезаних етничких сукоба и политичке нестабилности. Јермени из Нагорно-Карабаха су неколико пута покретали питање независности од Азербејџана од 1964. године, а те тврдње су постале снажније крајем 1980-их. Јерменија је подржала ствар Нагорно-Карабаха и у том периоду протерала око 200.000 Азербејџанаца из Јерменије. Отприлике у то време догодили су се погроми над Јерменима у Сумгаиту (1988) и Бакуу (1990), а више од 200.000 Јермена је касније напустило земљу. Конфликт у Нагорно-Карабаху се претворио у дуготрајан рат, а злочине су чиниле обе стране све док 1994. није постигнут прекид ватре. Масакр у селу Хоџали 1992. од стране Јермена урезан је у азербејџанско памћење као један од најгора агресивна дела против азербејџанских цивила. Азери који су живели на територији Нагорно-Карабаха протерани су током рата. Они су сада међу избеглицама и расељеним лицима у Азербејџану и чине видљивим сукоб са Јерменијом. Други рат између Азербејџана и Јерменије се десио 2020. године. Лезги и Талиши су такође тражили аутономију, али упркос неким немирима, то није резултирало великим сукобима. Азери у Ирану били су подвргнути строго спроведеној политици асимилације. Иако је отварање граница неговало економске и културне односе између два Азербејџана, ирански Азербејџанци немају велику културну аутономију.

Верска уверења. Међу укупном популацијом, 93,4% су муслимани (70% шиити и 30% сунити). Хришћани (руски православни и јерменски апостолски) чине другу по величини групу. Друге групе постоје у малом броју, као што су молокани, бахаи и кришнаисти. Ислам је донедавно био претежно културни систем са мало организованих активности. Сахране су биле најупорнији верски ритуал током социјалистичког доба.

Верке праксе. Године 1980. именован је шејхулислам (шеф муслиманског одбора). Муле нису били много активни током совјетског периода, јер је улога религије и џамија била ограничена. И данас су џамије најважније за обављање џеназе. Неке вернице су у тим приликама у женском друштву читале одломке из Курана.

Ритуали и света места. Рамазан, Рамазански бајрам и Курбан бајрам (Празник жртвовања) се не поштују широко, посебно у урбаним срединама. Мухарем је период када постоје ограничења за прославе. Ашура је дан када се убиство првог шиитског имама Хусеина, који се сматра мучеником, обележава тако што се мушкарци и дечаци туку ланцима по леђима, док се људи који их посматрају, укључујући жене, ударају песницама у груди. Овај ритуал је уведен тек почетком 1990-их и привлачи све већи број људи. Људи иду у џамију да се помоле и запале свеће, а посећују и гробове пирова (светих људи) да пожеле жељу.

Смрт и загробни живот. Иако људи све више прате исламску традицију, због недостатка организованог верског образовања, веровања људи о загробном животу нису јасно дефинисана. Идеја о рају и паклу је истакнута, а верује се да мученици иду у рај. Након смрти, обележавају се први и наредна четири четвртка, као и трећи, седми и четрдесети дан и једна годишњица. Када има премало простора, испред домова се поставља шатор за госте. Мушкарци и жене обично седе у одвојеним просторијама, служе се храна и чај, а чита се Куран.