Хан Вуди је владао између 141. и 87. п.н.е, најдуже у кинеској историји до 18. века. Он је предузео многе домаће реформе које су промениле ток историје Хана и за наредне епохе. Његова спољна политика и ратови резултирали су кинеском експанзијом до невиђених висина и отворили међународну трговину и контакте између Кине и остатка древног евроазијског света. Због ових достигнућа назван је Вуди, ву што значи „војнички“, а ди што значи „цар“.
Године 141. п.н.е. младић од 16 година попео се на кинески престо после смрти свог оца, цара Ђинга (Чинг). Догађај је инаугурисао еру активне власти у земљи и ширења у иностранству. До његове владавине, влада Хана се фокусирала на лагане порезе и laissez-faire домаћу политику како би промовисала економски раст. Њена спољна политика била је заснована на смиривању жестоких номадских Сјонгнуа (Хсиунг-ну) на северу кроз Хекинг (Хо-ч’инг) уговоре по којима је Хан редовно давао Сјонгнуима велике количине сребра, свиле и хране у замену за мир. Умиривање, међутим, није окончало Сјонгну нападе.
РАТОВИ И ШИРЕЊЕ
После 135. п.н.е. Кина је преузела офанзиву. Са великом популацијом, обиљем ресурса и богатом ризницом, Вуди је покренуо свеобухватни рат против Сјонгнуа. Томе је претходило слање изасланика по имену Џанг Ћен (Чанг Ч'иен) на запад како би пронашао и формирао савез са Јуеџи (Јуех-чи), номадском групом коју су раније напали Сјунгнуи и која је побегла да пронађе нови дом. Џанг није успео да регрутује Јуеџије када их је коначно нашао настањене у модерном Авганистану, али извештај о његовом путовању мотивисао је цара да настави са експанзијом у Централну Азију ради савезника и трговине.
Цар Ву никада није лично водио кампању, али су га служили талентовани и амбициозни генерали, од којих су неки били у сродству са његовим царицама или супругама. На пример, генерали Веи Ћинг (Веи Ч'инг) и Хуо Кубинг (Хуо Ч'у-пинг) били су у сродству са две његове царице, а Ли Гуангли (Ли Куанг-ли) је био брат омиљене супруге. Сва тројица су заслужила славу победивши Сјонгнуе. Године 127. п.н.е. кинеске снаге су поново заузеле земље јужно од Жуте реке; уследило је неколико великих експедиција које су резултирале предајом једног краља Сјонгнуа са великим бројем његових саплеменика.
У освојеним областима успостављене су команде и зависне државе, кинески колонисти су насељени на неким деловима земље, а племенски људи су доведени под кинеску власт. Велики походи против Сјонгнуа су заустављени 117. п.н.е. Године 112. п.н.е. Хански генерали су уништили другу племенску групу звану Ћианг (Ч'ианг), прото-Тибетанце и савезнике Сјонгнуа на северозападу. Године 111. п.н.е. Вуди је председавао победничком парадом северно од Кинеског зида у којој је учествовало 12 генерала и 180.000 војника коњице. Богато је награђивао победничке официре и људе и кажњавао генерале који нису успели.
Велики зид је проширен до капије од жада на северозападу, а гарнизони су били стационирани дуж стратешких тачака да би се изборили са изненадним нападима, да би спречили кинеске дезертере да се придруже Сјонгнуу и заштитили трговину дуж новоотвореног Пута свиле. Ове мере окончале су Сјунгнуово дављење кинеске трговине са земљама на западу. Кинеска моћ се фокусирала на одржавање пријатељских односа са племенима и државама оаза широм Централне Азије која су била непријатељски расположена према Сјонгнуима, уврштавајући их као вазалне државе. Владари вазалних држава слали су данак и своје синове у Кину на школовање (и као таоце).
Заузврат су добијали раскошне поклоне и трговинске привилегије, а повремено и принцезу Хан у браку. Трговина је цветала између Кине, Индије, Централне Азије, Персије и Рима. Али Сјонгну претња није престала, а покренуте су још велике кампање током и након Вудијеве владавине. Једна, на пример, предвођена генералом Ли Гуанглијем, стигла је чак до Фергане у Централној Азији 104. п.н.е.
Вудијеви генерали су такође водили кампању на југу, југозападу и Кореји. Главне препреке ширењу на југ били су терен и клима. Између 112. и 111. п.н.е. Хан снаге од укупно 100.000 људи покориле су Нанјуе (Нан-јуех) дуж јужне обале до долине Црвене реке. Друге војске су покориле домородачке народе у Јунану, Сечуану и острву Хаинан. Анектиране земље су формирале девет команди широм модерних провинција Гуангдонг (Куангтунг), Гуангси (Куангхси), Јунан, Сечуан и Хаинан, и северног Вијетнама. Године 109. п.н.е. армија од 50.000 људи кренула је у Кореју, освојивши северни део полуострва, додајући још четири команде. Кампање су прошириле царство и учиниле га сигурнијим, али уз огромне људске и финансијске трошкове. Трезор је испражњен, што је резултирало новим порезима и државним монополом над гвожђем, сољу и алкохолом како би се повећао приход. Ове мере су довеле до широког незадовољства.
ДОМАЋА ПОЛИТИКА
Вудијева владавина била је важна и за друга достигнућа. Систематизовао је пријем државних службеника на основу испита и основао државни универзитет за обуку кандидата. Њихов наставни план и програм био је заснован на филозофији Конфучија под стандардизованом интерпретацијом. Такође је створио многе команде под директном контролом централне владе и драматично смањио земљу под феудалним принчевима и господарима и њиховом моћи. Такође је успоставио вазалне државе и зависности у областима са племенским (не-кинеским становништвом) које су постале стандардна пракса за касније односе кинеске владе са пограничним народима. Он је усвојио ритуале и државне церемоније који су такође постали стандард за наредне династије. Вуди је преузео активну улогу у мерама за контролу поплава дуж Жуте реке, надгледао насељавање људи у освојеним земљама и спонзорисао велике караване за трговину са западним земљама.
ДИНАСТИЧКЕ КРИЗЕ
Иронично, Вудијева неспособност да контролише своје жене и супруге довела је до династичких криза. Његова прва жена, царица Чен (Чен), није имала сина, а њихова ћерка је пронађена како практикује вештичарење против свог оца, што је довело до деградације царице Чен. Неколико његових супруга је такође касније оптужено за практиковање вештичарења које је довело до лова на вештице, суђења и погубљења. У сујеверно доба вештичарење је било злочин којег су се плашили.
Његова друга жена, царица Веи (њена браћа су била моћни генерали) и њен син, престолонаследник, извршили су државни удар против њега 91. п.н.е. то је довело до сукоба између породице Веи и породице Ли, рођака моћног партнера. То није успело, а царица и престолонаследник били су приморани да изврше самоубиство. 87. п.н.е., када је био тешко болестан, именовао је осмогодишњег сина од супруге по имену Џао (Чао) за престолонаследника јер није имала моћне рођаке. Убрзо је умрла, причало се да је убијена. Личност Вудија остаје енигма. Упркос неким личним и политичким пропустима, он је један од најмоћнијих монарха у кинеској историји.
ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 187-188
0 $type={blogger}:
Постави коментар