Ранохришћанска теологија имала је проблем да помири веру у само једног Бога, преузету из јудаизма, са веровањем да су и Исус (Христос) из Назарета и његов отац Бог. Једно решење за овај проблем био је монархизам, што значи да се Бог састоји од само једне личности, или ипостаси. Динамички монархијанизам, који се такође назива и адопционизам, можда је јеврејског порекла, али његов први познати експонент био је Теодот, кожарски радник из Византије око 1000. године. 200 н.е. Учио је да је све до Исусовог крштења био само човек на кога је тада сишао Христос, динамис (сила) Божија. Павле из Самосате, био је епископ Антиохије све док га није свргнуо сабор епископа 268. н.е., вероватно је такође био адопциониста.
Модалистички монархизам, или модализам, значи да су Исус, (његов) Отац и Свети Дух различити модуси исте особе, или ипостаси. Први познати модалиста био је Ноет, кога су старешине Смирне или Рима осудиле око 200 н.е. Ноет је потврдио да је Христос Отац, који је рођен, страдао и умро, што је Тертулијан (око 160–220. н.е.) назвао патрипасијанизмом.
Савелије, Либијац, стекао је поверење папа Зефирина и Калиста I, али су га потоњи екскомуницирали у око 217 н.е. Савелије је избегао патрипасијанство предлажући три модуса божанске монаде, Оца као творца, Сина као откупитеља и Духа као инспиратора. Неизвесно је да ли је Савелије учио да је сваки модус замењен следећим тако да Отац, Син и Дух не постоје одједном, или је учио о икономској Тројици као што су то чинили Тертулијан и други, односно да је Бог прво постојао само као Отац, него после стварања и као Отац и Син, и као Отац, Син и Дух после Педесетнице.
Попут Савелија, Маркел (око 280–375. н.е.), епископ Анкире, рекао је да Христос није постојао пре свог рођења и да ће се његово царство завршити. Маркелова монада се проширила на дијаду при стварању, на тријаду на Педесетницу, али би се тријада сажимала у монаду након последњег суда. Атанасије, у савезу са Маркелом у одбрани идеје да је Исус „једна суштина“ са Богом, касније је одбацио Маркела, вероватно зато што је Маркел порицао Христову вечност и зато што је Фотин, епископ Сирмијума, Маркелов ученик, оптужен за адопционизам. Маркел се одрекао, признајући Синову вечност, али никада три божанске ипостаси. Православна црква је прихватила Маркелове следбенике.
Адопциониости и модалисти изгледају супротно, али су били збијени заједно, као и Павле из Самосате и Савелије. На крају крајева, Фотин је био Маркелов ученик. За папу Калиста се понекад говорило да фаворизује Савелија (модалисту), понекад Теодота (динамисту) и рекао је: „... након што је [Отац] узео тело, [он] га је уздигао у природу Божанства. ...” Ако, за Калиста, Исус није био божански од рођења, Калист је био адопциониста. Модалисти, који су спајали Оца и Сина, понекад су тако оштро одвајали божанског Христа од људског Исуса да се чинило да је „обичан човек“, као код адопциониста.
Око 155. или 172. н.е., мистик по имену Монтан је тврдио да Дух говори кроз њега. Стављао је себе у транс напредујући до екстатичних стања у којима је говорио у језицима, које су тумачили његови следбеници. Порука Духа је била да ће се последњи суд врло брзо догодити у Пепузи у Фригији. Друга откривења су налагала постове, без секса чак ни за брачне парове, тражење мучеништва и неспособност цркве да отпусти тешке грехе. Тертулијан је био највећи монтаниста, али није знао за монтанистичко женско свештенство, чије начело осуђује.
Монтанизам је назван „ново пророчанство“, али његов циљ је био да обнови првобитну чистоту цркве и дарове Духа. У најранијем хришћанству, феномени као што су говор у језицима и пророчанство давали су духовни ауторитет. Међутим, до 155. н.е. епископи су заменили ауторитет харизматичних појединаца, захтевајући апостолско прејемство. Сваки епископ је добио своју власт од свог претходника у ланцу који води назад до апостола. Монтанисти су тврдили да су откривења независна од епископа. Иронично, Монтан је основао чврсто организовану цркву, која је имала своје свете списе за допуну Библије, патријарх у Пепузи, „сарадници” између патријарха и епископа, епископи, свештеници и ђакони, који су сви примали плате уз помоћ прилога.
Један папа је скоро одобрио монтанизам, али су главни хришћани у Малој Азији одговорили саборима, екскомуникацијама, па чак и егзорцизмом. Страшни суд није стигао како су предвиђали монтанисти. Опадали су и језици, пророчанство и аскетизам. Монтанизам је тако поновио искуство главне цркве, осим што је монтанизам нестао до раног средњег века. Један резултат Монтанових и других тврдњи о посебним откривењима која допуњују јеванђеља и писма апостола био је да је црква формирала листу ауторитативних списа који су на крају постали Нови завет.
Монтанисте су понекад називали и савелијанима, можда зато што је Монтан тврдио да и Отац и Дух говоре кроз њега. Отац, Син, Дух и Монтан би могли изгледати као једна особа, поготово зато што се наводи да је Монтан рекао: „Ја сам Отац, и Син и Свети Дух." Монтан је учио да се Отац открио Јеврејима, Син првим хришћанима, а Дух Монтану. Ова шема би могла да одговара Савелијевом разумевању Тројице као три привремена божанска модуса.
ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 193-194
0 $type={blogger}:
Постави коментар