Хришћанство на афричком континенту почиње своју причу, пре свега, у четири одвојена места: Александријском и Коптском Египту, северноафричком региону око града Картагине, Нубији и степама Етиопије. Овај синопсис ће се првенствено бавити путањама Северноафричке цркве, Етиопске православне цркве и Нубијске православне цркве. Послови хришћанске Александрије и коптских региона имају своје чланке на другим местима у енциклопедији.
РИМСКО-КОЛОНИЈАЛНА СЕВЕРНА АФРИКА
Након што су Римљани опљачкали град Картагину 146. током Трећег пунског рата, започели су континуирану колонизаторску кампању која је полако трансформисала регион (модерни Тунис и Либија) у делимично „романизовано“ друштво. У већини случајева, међутим, културне трансформације су биле површне и утицале су претежно на језике трговине и локалне структуре моћи. Јулије Цезар је био тај који је поставио планове за поновно појављивање Картагине као Колонија Јунонија 44. пре нове ере. Овај снажан колонијални апарат учинио је северноафричке хришћане посебно подложним прогону римских власти на италијанском полуострву. Пошто је економска моћ Картагине била суштински састојак подршке грађана у граду Риму, Римљани су посветили велику пажњу региону. Најранији сачувани северноафрички хришћански текст, Страдање скилитских мученика (180. н.е.), одражава посебно негативну процену римских власти. Сатурнин, римски проконзул, упутио је овај апел афричким хришћанима: „Можете добити попустљивост нашег владара, цара, ако се вратите разумном уму.” Свети мученик Сператус је одговорио: „Не познајем царство овога света; него служим оном Богу, кога нико није видео, нити овим очима може видети. нисам починио никакву крађу; али ако сам нешто купио, плаћам порез; јер познајем свог Господа, Цара над царевима и Цара свих народа.” Ова изјава је била манифестација онога чега су се римске власти највише плашиле код хришћана – њиховог проглашења „супарничког“ цара, Исуса Христа, Цара царева. Света мученица Доната је најјасније изразила то осећање: „Част цезару као цезару, а бојазан Богу“. Унутар римског царства такве изкаве нису само тумачене као „религијски“ изрази, већ као политички изазови. Као резултат тога, римске власти су погубили хришћане Сцилитане, првомученике Африке. Други такви прогони формирали су карактер и психу северноафричког хришћанства. Она је постала и остала „прогоњена“ црква по менталитету, чак и након што је царство преобраћено у хришћанство.
Далеко најважнији теолог латинске северне Африке био је Августин од Хипона (354–430). Његови дубоки теолошки радови поставили су темеље касније латинске теологије и остали су данас као неки од најважнијих израза западне књижевне културе. Његова артикулација хришћанске доктрине представља врхунац латинохришћанске домишљатости и дубине (види посебно, О хришћанској доктрини, О Светој Тројици и О Граду Божијем). Такође треба напоменути да је Августин у извесној мери „измислио” модерни жанр аутобиографије у свом мајсторском делу Исповести. Међутим, Августин се ослањао на давно успостављену традицију латинске теологије пре њега која је изражена у делима Тертулијана, Минуција Феликса, Оптата од Милевиса, Арнобија и Лактанција, између осталих, у периоду од 2. до 4. века.
ТЕРТУЛИЈАН
Мајсторска реторичка вештина Квинта Септимија Флоренција Тертулијана (око 160–225) испољава осећања северноафричког становништва према римским властима и разним „јеретичким“ групама. Његова језгровита реторика такође представља процват латинске реторичке спретности. Тертулијан је створио многе од најупечатљивијих прогласа и формула раног хришћанства, од којих неколико карактерише његову негативну оцену филозофских „иноватора“ – „Какве везе има Атина са Јерусалимом?“ питао је он, одбацујући тврдње о корисности философије у формулисању црквених учења. Његова јересиолошка дела поставила су основу за многе православне одговоре гностицима, монархијанцима и маркионитима, између осталих (Апологија, Против Маркиона, Против Праксеја, Против Хермогена). Тертулијан је такође дао Латинској цркви већи део њеног техничког теолошког речника (изрази као што су „персона“, „натура“ и „сакрамент“).
ЛАКТАНЦИЈЕ
Лактанције (око 250–325) се разликује од Тертулијана на различите начине, али ниједан није тако јасан као његов другачији стил писања. Лактанције, у извесној мери, представља прву хришћанску „систематску” теологију. Овај жанр се значајно разликовао од апологетских расправа које су биле чешће у 2. веку. Његова је високо есхатолошка визија, али повезана са дубоким осећањем да хришћанство има судбину да се појави као нови систем Рима, а његова мисао је обојена његовом правном обуком. Он манифестује јединствен прозор у древне обрасце преникејске западне хришћанске мисли у филозофским круговима око цара Константина. Међутим, као што ћемо видети, допринос северноафричког хришћанства не може се једноставно ограничити на интелигенцију и градове. Велики део његовог јединственог хришћанског израза манифестовао се изван Картагине.
КИПРИЈАН ОД КАРТАГИНЕ
Велики реторичар Кипријан Картагински (око 200–58) представља православни одговор на кризе у северноафричкој цркви које су резултат римских прогона. Био је водећи римско-афрички реторичар и постао је преобраћеник у хришћанску веру под старатељством епископа Цецилија, познатог „отпорника“. Кипријан се нашао у центру супротстављених позиција пред римским прогоном. Године 250. цар Деције је захтевао да сви грађани принесу жртве римским боговима. Кипријан је, као одговор, одлучио да побегне из града и склони се. У Картагини је било много хришћана који су са великим презиром гледали на овај одлазак. Док се Кипријан скривао, многи од његових верника су исповедили своју веру и умрли као мученици, док су други изабрали да принесу жртве боговима. Ове околности су довеле до контроверзе око тога да ли пале хришћане треба поново примити у цркву или не. Уз потенцијалну навалу нових прогона, Кипријан се залагао за помирење. Ова криза је произвела нека од најдубљих излагања хришћанске еклисиологије (видети посебно, Јединство саборне цркве и О палима). Године 258. Кипријан је пострадао под Галеријем Максимом за време владавине цара Валеријана. Његови списи су дубоко утицали на еклисиолошку мисао источно-православног света, иако су у многим случајевима за Запад били замењени еклисиолошким списима које је Августин произвео после свог сусрета са донатистима. Кипријанова теологија и племенито вођство сведоче о томе да донатистичка контроверза није била неслагање између непријатеља, већ браће.
АВГУСТИН И ДОНАТИСТИ
Историја цркве у сенци великог трговачког града Картагине и брдске земље Нумидије је у великој мери замагљена древним реторичким средствима и реториком привилегија у класичној римској друштвеној структури. Колико год да је историју хришћанске Нумидије карактерисао донатистички раскол, то је више прича о сукобу села и града, или колонизованог и колонизатора. Афричком хришћанству би било лако приступити само кроз реторичку призму главних градова, али то би било мање од пола приче. Заиста, хришћанство Картагине се веома разликовало од хришћанства у брдовитом крају и селима Нумидије. У класичној дефиницији (у великој мери начин на који их је св. Августин класификовао, своје главне противнике), донатисти су били расколничка група која је инсистирала на апсолутној чистоти свештенства и православног општења. Охрабрили су се својом истрајношћу током гоњења и захтевали исто од сваког хришћанина. Такође су исказали изузетну дословност у егзегетском тумачењу и одрекли се оних који су Свето писмо предали властима као traditores (издајнике). Традиционално, они су такође изражавали чудну жељу за „другим крштењем“ мучеништвом. Сећање на нумидијске донатисте било је у великој мери засењено Августиновим списима и његовом међународном репутацијом. Августин је успешно окарактерисао донатисте као „елитисте“, али је то делимично заклонило исправнији поглед на покрет као на сеоски феномен, ближи, можда, сиромашнијем животу на селу од оног који је знао Августин, који је очигледно живео много срећније у римском колонијалном естаблишменту. Августинов пријатељ Алипије овако је описао нумидијске донатисте: „Сви ови људи су епископи имања [fundi] и властелинства [villae], а не градова [civitates]“ (GestaColl. Carthage I.164). Оптужба за секташки елитизам била је средство за делегитимизацију сеоских епископа, јер су градски епископи претпостављали да црквена хијерархија треба да одражава римску царску хијерархију, а сматрали су да су донатистичка стада премала да би имала значајну реч. У римском свету власт је била централизована у градовима, а не у властелинствима. Поседи (fundi) су постојали само као средство снабдевања градова, а не као аутономне целине саме по себи. Нумидијски хришћани су довели у питање ову друштвену структуру етичким начелима израженим у Христовим учењима против богатства.
Православни хришћани у северној Африци су првенствено били народи који су говорили латински и пунски. Многи од донатиста били су првенствено говорници разних берберских језика, који и данас постоје у северној Африци. Сегрегација православо-донатистичке контроверзе дуж ових етничких линија може показати да теологија није нужно била примарни разлог за раскол. У ствари, нумидијски донатисти представљају прву континуирану контра-империјалну операцију у хришћанској историји. То је у многим случајевима био сеоски покрет против колонијалних градова и предстража Римљана на северу. Раскол је, ипак, несумњиво ослабио северноафричко хришћанство у годинама пре појаве „варварских“ инвазија, праћених успоном ислама што су догађаји који су мање-више потпуно потиснули хришћанство у северном медитеранском приморју. Августинова теологија црквеног јединства наглашавала је шире међународне аспекте заједништва (саборно међудејство цркава) и била је веома утицајна на касније латинске еклисиолошке структуре. Такође је високо у својим мислима уздигао схватање caritas-а (братске љубави) као једне од најважнијих свих богословских врлина.
Многа унутрашња неслагања у северноафричкој цркви и успех донатистичких мученика довели су до повећане изолације региона. Постепени колапс римске власти огледа се у Августиновом Божјем граду. Убрзо након што је написао дело, краљ Вандала, Гејзерик, опљачкао је Картагину и ширу регију 439. године. Губитак северне Африке је шокирао хришћански свет. Цар Јустинијан је предводио последњи покушај поновног присаједињења Северне Африке 534. године, и у ствари је успео током одређеног временског периода. Међутим, континуиране унутрашње поделе, економско погоршање и пропали колонијални апарат, све је отежало задржавање региона у оквиру романовизантијског окриља. Последње трептаје северноафричког богословског израза посведочили су св. Фулгентије од Руспеа, Факунд из Хермијане и Вигилије из Тапсуса. Картагина је 698. године опљачкана од стране инвазионих исламских армија, запечативши судбину северноафричких хришћана и окончавши њихову некада живописну историју.
ЕТИОПИЈА
Почеци цркве у Етиопији тешко је дешифровати с обзиром на древну забуну око локације Етиопије. У древним текстовима Индију су често мешали са Етиопијом и обрнуто. У класичном језику „Индија“ и „Етиопија“ само сугеришу страну земљу која се налази на рубу света, која постоји као последњи бастион цивилизације пред „бурним хаосом варвара“. Њихова велика удаљеност од Грчке такође је требало да пренесе свет невиности и чуда: „чаробну земљу“. Ово једва да нам говори много о стварном животу Етиопљана у Африци. Сам израз Етиопија потиче од хегемонистичког грчког расног вређања које оцртава земљу „спаљених лица“ или „ватрених лица“. Али пажљивији поглед открива нешто сасвим другачије, јер су културна достигнућа народа етиопских висоравни (у древним временима је већи део приобалног залеђа био под етиопском контролом него касније након успона ислама) и запањујући и крајње лепи. Посета црквама уклесаним у камену Лалибеле или сусрет са прожимајућим песмама хришћана на молитви је прилично незабораван. Етиопија се посетиоцу представља као још једна „земља млека и меда“, заиста други Еден, пошто су брда Етиопије, заједно са Кенијом, била прва места на којима су људи икада ходали по лицу земље. Модерна Етиопија и Еритреја су састављене од веома разнолике групе људи. Исто би се без сумње могло рећи и за древну Етиопију.
Историју цркве овде је тешко испричати хронолошким редом, толико је било разарања и губитка записа да постоје велике рупе у доказима, а многе легенде их замењују. Већина научника који истражују порекло етиопске цивилизације почињу своје приче са јужноарапским имигрантима који су почели да се насељавају у приобалном граду Адулису на Црвеном мору и северном граду Аксуму у потрази за трговином у 5. веку пре нове ере. Иако је тачно да су јужноарапски досељеници делимично променили неке од аутохтоних расних елемената етиопских земаља, фокус на колонијалне утицаје као објашњење посебних етиопско-афричких карактеристика прикрива чињеницу да је етиопска цивилизација већ била далеко старија и много утемељенија од било чега што су ови колонијални посетиоци донели. Хришћанство је, међутим, вероватно дошло са трговачким покретима, као и другде. Већина етиопског становништва је категорисана према заједничком коренском језику који се зове „кушитски“. Овај језик је можда повезан са библијским људима који се у Постању спомињу као Кушити. Древни кушитски елементи су још увек изложени у јединственој архитектури најранијих православних цркава у региону и у церемонијама исцељења и плеса које још увек доминирају етиопским православним искуством; иако је највећи допринос био еклектичан и ритмички језик познат као гиз (етиопски). Заиста, најбоље место за почетак историје етиопских и кушитских народа јесте анализа њиховог песничког језика. Гиз показује јужносемитске корене повезане са сабејским језиком, као и кушитске корене. Библијски речено, Етиопија је, дакле, била земља Куша, а прича о настанку Православне цркве у Етиопији је заправо наставак приче о културном еклектицизму на северу Етиопије (мешање јужних арапских и домородачких афричких народа) и на југу, преговарање о различитим духовним перспективама са посебним обликом јудаизма; као и о односима између Етиопије и Јерусалима који чине један од најстаријих путева познатих Африканцима по мору и копну. Историја цркве у овом случају је такође прича о империјалној кампањи за уједињење Југа са Севером и његове новоусвојене религије хришћанства, покрета који је за собом повлачио уништење домородачких религија у околини царства Аксума.
Овај снажан елемент синтезе је оно што уједињује етиопске народе. Најранији наговештај о краљевству у земљи Куш потиче из натписа Азби-Дера на великом олтару посвећеном богу Алмуки, који је био јужноарапско божанство. Како су се јужноарапски трговци уселили у унутрашњост етиопских висоравни, донели су са собом уносно трговачко тржиште. Чини се да је прва група која је профитирала од ове трговине био град Аксум на северу. Ранији евроцентрични научници који су радили из неиспитаних расистичких премиса посматрали су ширење Аксума као семитску победу снага „цивилизације“ у Етиопији, као да домородачке групе пре тога уопште нису биле цивилизоване. Историјски и културни записи једноставно не подржавају такву реконструкцију. Етиопска висораван је већ била дом за разнолику лепезу аутохтоних култура, али се мало зна о њима јер су археолошки радови једва започели у региону ван Аксума и других хришћанских светих места. Међутим, Аксумско краљевство је прва културна група која је успела да се пробије до значајне моћи и културног утицаја. Ово је омогућено очигледним освајањем суседног краљевства Мерое у 4. веку пре нове ере. Најраније помињање краљевства Аксума било је у 2. веку нове ере од стране Птоломеја. Анонимни текст под називом Периплос је први који описује границе аксумских територија, које су уско повезане са модерном државом Еритрејом дуж обале, која се протеже до северне Етиопије.
Осим историјско-археолошких записа, етиопски православни верници имају различите сопствене „приче о основама“. Најпознатија је прича о етиопском евнуху у Делима Апостолским (8.26–40). Овом приликом апостол Филип је крстио етиопског евнуха који је служио у краљевском двору етиопске краљице (кандаке) (које Свети Лука погрешно сматра личним именом) и послао у мисију да проповеда Јеванђеље у Етиопији. Ово нам барем говори да је присуство етиопских „богобојажљиваца“ у Јерусалиму већ била утврђена чињеница у време Исуса. Историјски најважнија темељна прича је прича о сиријској браћи Фрументију и Едесију из 4. века. Можда су у Етиопији постојали различити облици хришћанства пре Фрументија и Едесија, али они су били први који су преобратили краљевски етиопски двор у нову веру. Чини се да је ово била уобичајена мисионарска стратегија цркве у то време: преобраћење краљевских дворова и села ће уследити. Ова стратегија је имала предност у брзини, али често није успевала да успостави аутохтоне облике хришћанства који би могли да преживе будуће верске утицаје самих краљевских дворова. Дефект ове стратегије је илустрован у брзом нестанку Нубијске православне цркве, на југу, после једанаест стотина година, када је краљевски двор прешао на ислам.
Према причама, Фрументије и Едесије су стигли због бродолома, а од недавно удовица краљица Аксума их је чудно замолила да управљају краљевством док њен мали син не буде довољно искусан да сам влада краљевством. Када је млади Езана постао краљ, сиријска браћа су напустила краљевство. Едесије се вратио у Тир, а Фрументије је отпутовао у Александрију где је велики епископ Атанасије инсистирао да га постави за првог епископа Етиопије и послао га назад да служи на двору. Ова прича садржи много историјски одрживог материјала (сиријски трговци који су кооптирани као државни саветници), али је обојена бројним легендарним бојама. Прича о Фрументију и Атанасију можда указује на више доказа о веома активној кампањи светог Атанасија да успостави политички важан центар за подршку његовој борби против аријанства у Римском царству на крајњем северу. Ово поткрепљује писмо цара Констанција краљу Езану и Шајзану. У овом писму Констанције их је обавестио да је Фрументије нелегитимни епископ, јер га је посветио „неправославни“ настојатељ, свети Атанасије, и да се Фрументије треба вратити у Александрију да буде посвећен код „православног“ (аријанског) епископа Георгија Кападокијског.
Преобраћање краљевског двора у Аксуму било је од великог интереса за Римљане, пошто је Етиопија била од великог стратешког значаја за царство на северу. Уносна трговина са Јужног арапског полуострва и егзотични луксуз из подсахарске Африке пружили су велики подстицај Римљанима да желе да контролишу регион. Поред тога, стратешка локација Етиопије обезбедила би сигурнији тампон за Египат са истока, корпе за хлеб царства. За Аксумите, успостављањем наклоности и подршке царства на северу, њихово је краљевство постало главна културна и политичка снага на етиопској висоравни. Ово је било посебно важно за Аксумите с обзиром на њихову деликатну политичку државу у време Атанасија и цара Констанција. Чак и тако, изненадна промена верске оданости која се догодила на краљевском двору у 4. веку није била прихваћена од стране становништва у целини. Изван двора, хришћанство једва да је постојало и недостајале су му одговарајуће катихетске структуре за усађивање хришћанске религије. Млади краљ Езана се такође борио да уравнотежи потребе свог разноликог краљевства са својом тек усвојеном религијом. У савременим грчким натписима, који су очигледно били нечитки већини домородачких народа, Езана се позивао на Пресвету Тројицу и прогласио свој статус верника у Христа. Међутим, у гиз (етиопским) натписима он користи нејаснији израз „Господ неба“ када се обраћа Богу. На овај начин Езана је разговарао у име и хришћанске и урођеничке заједнице свог краљевства, а да није увредио ни једну.
Посвећење Фрументија у Александрији за етиопски народ успоставило је хегемонистичку традицију црквеног првенства александријског Египта која је касније доминирала већим делом етиопске православне историје. Ова прилика је виђена као парадигма за сва будућа посвећења етиопских јерарха, а такво стање је трајало до 1959. године. Пречесто, виши етиопски јерарх који је био номинован није чак ни био Етиопљанин. У време исламске доминације Египтом, ови страни епископи су често били компромитовани од стране својих муслиманских господара и интереса локалне политике у Александрији, а понекад су усвајали политику која није увек била у примарним интересима етиопских народа. Понекад је именовање александријског коптског свештенства било замишљено као начин да се отарасе проблематичних ривала или делинквентних свештеника из Египатске цркве. Ова парадигма је такође довела до сталног недостатка свештеника и епископа у Етиопији. Када би виши епископ умро, често је долазило до пропуста између владавина од неколико година. Након времена Фрументија, Етиопска православна црква се полако развијала, због снаге домородачких вера и значајног недостатка катихетичких, свештеничких и књижевних ресурса. Међутим, након Халкидонског сабора 451. године, стратешки значај Етиопије се поново показао када је у питању царство. Како је Константинопољ изгубио контролу над Сиријом и Египтом, стање етиопског православља постало је много значајније. Велики про- и антихалкидонски сукоби у Александрији одразили су се на етиопској висоравни. Етиопија је постала бојно поље за то која ће партија добити превласт. Монофизитско свештенство Александрије покренуло је динамичне мисионарске програме, усредсређене на придобијање етиопског народа за антихалкидонску коптску ствар. Њиховим напорима, већ потпомогнутим постојећим институционалним везама са Каиром и Александријом, придодат је прилив монофизитских мисионара расељених из Сирије, Кападокије, Киликије и других региона. Овај нови подстицај за евангелизацију Етиопије стигао је у облику Девет светаца (познатих као Цедакан или „праведници“) који су и даље од великог значаја у каснијој црквеној историји Етиопије. Девет светаца (ава За-Микаел (или ава Арегави), ава Пантелевон, ава Герима (или Јешак), ава Афтсе, ава Губа, ава Алеф, ава Јемата, ава Либанос и ава Сехма) основали су бројне манастире у региону Тигре, као и области ван Аксума, радећи углавном у северним регионима Етиопије. Најпознатији од ових манастира свакако је онај Дабра Дамо, који и данас постоји. Најславнији од девет светаца је ава За-Микаел, који је саставио важно етиопско монашко правило. Ава Либанос је заслужан за успостављање великог монашког центра Дабра Либанос. Важност и утицај ове две групе не може се преценити. Они су одговорни за формирање етиопског библијског канона, превод многих хришћанских текстова са грчког и сиријског на гиз и успостављање јаке монашке базе која је издржала тест времена.
За време владавине краља Калеба и његовог сина Габре Маскала у 6. веку, монашке заједнице су великодушно подржаване и територије хришћанског краљевства су се шириле. Међутим, велики део овог напретка био је у великој мери инхибиран појавом ислама на Арапском полуострву. Продужени период између 8. и 12. века даје научнику врло мало извора за хришћанску Етиопију изван Коптске историје патријараха. Међутим, на процену услова свакако указује и чињеница да су Етиопљани у једном тренутку деловали без архиепископа више од пола века.
После кризе Халкидонског сабора 451. године, Етиопљани, који нису признавали екуменску валидност саборних састанака у византијском свету после Ефеса 431. године, били су све више изоловани од ширег хришћанског света, али са појавом ислама и многих каснијим упадима на њихову територију, који су непрестано нагризали њихову власт на приморским земљама, Етиопљани су се убрзо нашли изоловани од читавог хришћанског света, осим повремених комуникација са Коптима на далеком северу, преко тешког копненог и речног пута. Иако се ова изолација на неки начин показала проблематичном, на други је послужила да обезбеди простор неопходан да Етиопија развије и створи свој јединствени израз православља.
Крајем 11. века Аксумитско царство је брзо опадало, што је довело до постепеног премештања централних власти на централни плато. Људи Агау су већ населили овај регион, а потомци Аксумита започели су концентрисану кампању за хришћанизацију тог подручја. Вође Агава су убрзо прихватиле хришћанство и тако су се интегрисале у краљевски двор да су на крају основале сопствену успешну династију познату као Загве, која је владала Етиопијом од 1137. до 1270. Међутим, Загве су патили од очигледног недостатка легитимитета. Ранији аксумски владари успоставили су традицију „соломонског” порекла у легендарном Кебра Негасту (Слава краљева). Народи Тигре и Амхара на северу сматрали су Загве нелегитимним. За драгуљ етиопске црквене архитектуре, град Лали Бела, заслужна је династија Загве. Овај невероватан конгломерат цркава исклесаних у камену требало је да репродукује места свете земље и успоставио је, за Загве, ривалско место ходочашћа насупрот Аксуму на северу.
Загве, међутим, никада нису успели да уједине етиопске народе под својом заставом. Ова неспособност да се обезбеди шири консензус у погледу њиховог легитимитета као краљевске лозе, упркос невероватним достигнућима династије, разбила је хришћанску Етиопију; лом који и данас постоји у болним непријатељствима између народа Тигреа у Еритреји и народа Етиопије. Крајем 12. и средином 13. века, експанзија муслиманских трговачких станица које су каналисале трговину из унутрашњости Африке ка богатом Арапском полуострву увелико је ојачала етиопске вође Амхаре који су покренули овај трговачки пут. Временом је ослабљена династија Загве уступила место амбициозном амхарском краљу Јекуно Амлаку. Међутим, током овог периода брзе исламске експанзије, етиопски владари су наставили да се цепају и боре се са проблемима сукцесије. Ова инхерентна слабост је касније угрозила наставак постојања етиопске „државе“.
Са сином Јекуна Амлака, краљем Амдом Сејоном, преокренула се срећа етиопске државе. Амда Сејон је био лукави војни геније. Преокренуо је ток унутрашњих етиопских подела стварањем централизоване војне силе. Уместо да зависи од села за локалну милицију, одлучио је да уједини плаћенике и локалне регруте под командантима лојалним краљевском двору. Чинећи то, он је поткопао моћ локалних војсковођа. Након што су покорили отпорне поглавице у регионима Аксумита и Тигреа, није било више изазова за легитимитет Амде Сејона као узурпатора Амхаре. Пошто је сломио своје противнике, он је за себе преузео соломонску линију. У овој фази (14. век) је велики мит о оснивању у Кебра Негасту постао тако централни за етиопску православну свест уопште. Прво га је унапредио супарнички тигреански владар Јаебика Егзи, али га је Амда Сејон убрзо лукаво кооптирао. Пре његове владавине етиопске провинције су биле изложене сталним исламским упадима. Свесни свог изолованог статуса, следили су политику смиривања. Под Амдом Сејоном, Етиопљани су, са централизованијом војном силом, сада били у стању да воде политику агресивног поновног освајања, и заправо су успели да натерају одређене исламске регионе да постану вазалне државе. Поред тога, освајање и контрола уносног трговачког пута између арапског југа и унутрашњости Африке донело је огромно богатство новој династији, што је помогло да учврсти њену политичку позицију.
Успех и експанзија средњовековне етиопске државе није био без тешких негативних последица. Црква је до тог времена постала толико неотуђиво повезана са државом да је хришћанска мисија почела да укључује потчињавање страних народа. Кебра Негаст је успоставио везу између лозе краља Соломона и етиопских краљева што им је дало божанску наклоност и уочену дужност да, ако је потребно, силом хришћанизују регион. Фетеха Негаст је поучавао краљеве да се правилно опходе према својим паганским суседима у терминима који одликују Куран. Фетеха Негаст говори: „Ако вас прихвате и отворе своје капије, људи који су тамо постаће ваши поданици и даће вам данак. Али ако одбију рок мира и после битке се боре против вас, идите напред у напад и тлачите их јер ће вам их дати Господ Бог ваш".
У овој новонасталој колонијалној експанзији етиопске државе покореним народима је наметнут облик феудализма. Цркве је често чувала војска, што је чињеница која открива нешто о непопуларности црквене мисије у новоосвојеним племенским областима. Покушај христијанизације народа Оромо на југу, на пример, донео је са собом неограничено пљачкање и опсежну конфискацију земље. Православно свештенство и етиопски племићи су често добијали конфисковане земље да владају као феудалци, док су несрећни Ороми били доведени у невољу кметства. Ово је стање које Етиопија никада није исправила и многе последице тога се и данас представљају као важна питања људских права.
Феудална етапа етиопске историје достигла је врхунац у периоду Гондара између 1632. и 1855. Током овог периода земља је постала дубоко подељена између конкурентских племића, што је условило бројне упаде њихових муслиманских суседа. Са успоном цара Менелика II (око 1889.) земља је збацила многе феудалне господаре и кренула ка новом и екстензивном облику политичког и друштвеног поновног уједињења. Све ово је заустављено за време владавине цара Хајла Селасија I, када је италијанска војска извршила инвазију и окупирала Етиопију 1935. године. Када су Италијани напустили Етиопију 1941. године, Хајле Селасије I је враћен на власт. Међутим, обновљени царски период није дуго трајао. Брутални комунистички режим је 1974. године преузео контролу над земљом, инаугурисавши један од најтежих прогона хришћана у православном сећању у тим земљама.
Етиопљани су створили и одржали један од најјединственијих израза светског хришћанског православља. Један од најинтригантнијих аспеката Етиопске цркве су њене особене јеврејске карактеристике, чије порекло остаје прилично мистериозно. Етиопски православци још увек поштују суботу и настављају да обрезују своју мушку децу као и да их крсте. Штавише, они свим срцем верују да је оригинални Ковчег завета донет у њихове земље пре уништења јерусалимског храма. Данас се верује да је Ковчег смештен у малој капели у граду Аксуму и да га чува усамљени монах-старатељ који живи поред ње. Једном годишње из капеле се износи тачна копија Ковчега и верници га усхићено поштују. Ковчег игра тако важну улогу у етиопском православљу да се Евхаристија слави изнад минијатурне копије Ковчега (названог Табот) у свакој етиопској цркви. Континуирано постојање етиопског и еритрејског православља у мору непријатељских суседа сведочи о њиховој ревносној вери и дубоким коренима.
Данас, иако има засебног патријарха, Етиопска црква наставља са најближим пријатељским односима са Коптском Александријом. Верници Еритреје и Етиопије су се раздвојили након грађанског рата који је водио поделе крајем 20. века. Обе етиопске породице припадају оријенталној (нехалкидонској) православној породици цркава, али се ретко укључују у било који облик међународних екуменских дискусија.
ХРИШЋАНСКА НУБИЈА
Године 1960. исламске египатске власти на северу поплавиле су, као део Асуанског пројекта, многе од последњих остатака нубијске хришћанске антике. Изградња Асуанске бране уништила је археолошке изгледе региона. Упркос овим тешким околностима, у то време су обављена многа хитна археолошка ископавања (углавном привилеговани фараонски остаци) и појавили су се неки значајни нубијски хришћански артефакти да дају мало бољу сенку опскурној историји овог некада екстензивног подсахарског облика православног хришћанства. Као и код древне Етиопије, тачна географска локација Краљевине Нубије често је замагљена географским непрецизностима у древним текстовима. Ибн Салим ал-Асвани (975–96 н.е.), важан извор за каснијег историчара ал-Макризија, провео је значајно време међу Нубијцима и њиховим краљевским двором. За Египћане на северу, Четврта катаракта дуж реке Нил означила је почетак нубијске територије. Египћани на северу ретко су одлазили даље од Пете катаракте у близини древног града Бербера. Умерена клима јужно од четврте и пете катаракте, као и ређи египатски упади, омогућили су развој афричког краљевства Мерое, на острву Мерое које се налази између река Атбара, Нил и Плави Нил. У овом региону су живели Кушити, Нубијци и Етиопљани. Према грчком историчару Страбону: „Делове на левој страни тока Нила насељавају Нубе, велико племе, које се, почевши од Мерое, простире све до завоја реке и није подложно Етиопљанима, али су подељени на неколико одвојених краљевстава“. Састав онога што би могла да буду ова одвојена краљевства је веома тешко историјски и географски разврстати. Уопштено гледано, изгледа да су се нубијска племена населила између Краљевине Мерое на југу и Египта на северу. Нубијце су њихови суседи доживљавали као „пиратска“ пљачкашка племена која ометају трговину између Египта и уносног подсахарског света који представљају краљевства Мерое и Аксум.
Грчки натпис нубијског краља Силка из 5. века описује његове походе на Доњу Нубију против Блемија, још једног племена које шири свет (посебно Римско царство) сматра „разбојницима“. Након што је опљачкао низ некадашњих римских утврђења које су користили Блеми, краљ Силко их је укључио у своје краљевство и полагао право на титулу „краља Нобада и свих Етиопљана“. Ова кампања је обезбедила наставак постојања Нубијског краљевства у наредним вековима. Трајаће као хришћанска стварност све до 15. века. Пошто је Нубијско краљевство контролисало трговачки пут између римског Египта и подсахарског света у касној антици, оно је такође постало веома важан део глобалне слагалице у оквиру каснијих византијских и исламских политичких стратегија. Царица Теодора, Јустинијанова жена, препознала је значај трговачког пута и послала низ хришћанских мисија у Нубијско краљевство. Успех ових мисија, како их је описао Јован Ефески, преокренуо је Нубијце на нехалкидонску ствар. Као и у Етиопији, Нубијци су били црквено повезани са јурисдикцијом коптских египатских власти на северу, а александријски патријарх је постављао њихове епископе. О виталности ове хришћанске традиције говоре њихове прелепе фреске и китњасте цркве. Чак и са опадањем хришћанске цивилизације на северу, и са само Нилом као привременим путем, хришћански Нубијци су истрајали вековима. Њихова све већа изолација од остатка хришћанског света учинила их је подложнијим исламским упадима у 12. и 13. веку. Када је краљевски двор у Донголи коначно прешао на ислам, изоловано стање Нубијаца, њихова црквена зависност од Египта и начин на који је црква одувек била тако снажно одржавана моћи краљевског двора створили су климу за брзо распуштање. За релативно кратко време, хришћанско нубијско краљевство је избледело у ништа више од сећања и неколико привлачних фрагмената историје уметности са места у Фарасу.
Православно хришћанство у Африци је древна и сложена прича: стециште многих народа, језика и култура. Било је дубоко укорењено пре него што су западне колонијалне силе помишљале да појачају мисије и опстало је дуго након што су колонијалне силе саме пале.
ИЗВОР: Africa, Orthodoxy in, Justin M. Lasser, The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity, Volume I, A–M, Edited by John Anthony McGuckin, 1-13
0 $type={blogger}:
Постави коментар