КОЛУМБИЈА

• Главни град: Богота
• Језици: 99,2% шпански (званични) и 0,8% остали
• Етничке групе: 87,58% белци и местици, 6,68% Афроколумбијци, 4,31% Индијанци, 1,35% неизјашњени и 0,08% остали (попис 2018.)
• Облик владавине: Унитарна председничка република
• Површина: 1.141.748 km²
• Број становника: 50.372.424 (процена 2020.)

 

Верска демографија

Према истраживању невладине организације Латинобарометар из 2017. године, 73% становништва су католици, 14% протестанти, а 11% атеисти или агностици. Групе које заједно чине мање од 2% становништва укључују неденоминационе вернике, Јевреје, муслимане, Јеховине сведоке, адвентисте седмог дана, Цркву Исуса Христа светаца последњих дана, Међународну цркву Божије службе Исуса Христа, меноните, бахаије и будисте. Постоји између 85.000 и 100.000 муслимана, према истраживању Пјуа из 2018. године. Према бахаи вођама, постоји приближно 60.000 следбеника; један будистички представник процењује да у земљи има 9.000 присталица. Конфедерација јеврејских заједница Колумбије процењује да има око 5.500 Јевреја. Постоји и мала популација присталица анимизма и разних синкретичких веровања.

Неке верске групе су концентрисане у одређеним географским регионима. Већина оних који мешају католицизам са елементима афричког анимизма су Афроколумбијци и живе на обали Пацифика. Већина Јевреја живи у великим градовима (отприлике 70% у Боготи), већина муслимана живи на обали Кариба, а већина присталица аутохтоних анимистичких религија живи у удаљеним руралним подручјима. Мала таоистичка заједница налази се у планинском региону департмана Сантандер.

• Према процени сајта joshuaproject.net у 2021. години било је: 93,6% хришћана, 2,7% нерелигиозних, 2,5% етничких религија и 1,3% осталих и малих религија.
• Према процени Латинобарометра из 2020. године било је: 70,2% католика, 16% евангелиста, 10,5% без религије, 0,8% пентикосталаца, 0,7% Јеховиних сведока и 1,8% осталих.
• Према процени сајта statista.com у 2020. години је било: 68,9% католика, 15,7% евангелиста, 9,2% без религије, 1,1% не знају, 0,7% пентикосталаца, 0,7% Јеховиних сведока, 0,6% неизјашњених и 3,1% осталих.
• Према процени Истраживачког центра Пју у 2020. години било је: 92,3% хришћана, 6,7% нерелигиозних и 1% осталих.
• Према процени Удружења архивских података о религији у 2020. години било је: 95,4% хришћана (86,08% католика, 8,56% протестаната, 0,98% хришћана без деноминације и 0,02% православних), 2,71% нерелигиозних (2,47% агностика и 0,24% атеиста), 1% спиритиста, 0,64% домородачких религија и 0,25% осталих.
• Према процени Факултета хуманистичких наука Националног универзитета Колумбије у 2010. години било је: 70,9% католика, 16,7% протестаната, 4,7% атеиста и агностика, 3,5% верника без припадности, 2,2% неизјашњених, 1,8% Јеховиних сведока и адвентиста и 1% осталих.

Правни оквир

Устав предвиђа слободу вероисповести и право на исповедање верских уверења. Забрањује дискриминацију на основу вере. Не постоји званична државна црква или религија, али закон каже да држава „није атеистичка или агностичка, нити је равнодушна према верским осећањима Колумбијаца“. Устав каже да су све религије и цркве једнаке пред законом. Пресудом Уставног суда из 1998. потврђено је право традиционалних власти да наметну посматрање и учешће у традиционалним верским уверењима и обичајима у аутохтоним резерватима. Накнадне пресуде се односе на одлуку из 1998. да се реафирмише право аутохтоних гувернера да забране практиковање неаутохтоних религија у аутохтоним резерватима. Конкордат између Свете Столице и владе, признат и спроведен законом, признаје бракове које је склопила Католичка црква, дозвољава Цркви да пружа капеланске услуге и ослобађа припаднике католичког свештенства од обавезне јавне службе, укључујући и војну службу. Према пресуди суда, ове одредбе су уставне све док се примењују на све верске групе, али законски оквир није успостављен да би се оне прошириле на све верске групе. Закон забрањује било какво званично позивање владе на верску припадност земље, али није успостављен правни оквир који би их проширио на све верске групе.  

Министарство унутрашњих послова је одговоран за формално признавање цркава, верских конфесија, верских федерација и конфедерација и удружења верских свештеника, као и за вођење јавног регистра верских организација. Организације које је Министарство унутрашњих послова званично признало могу тада доделити ово признање, названо „проширено јавно признање“, повезаним групама које деле иста уверења. Процес пријаве захтева подношење званичног захтева и основне организационе информације, укључујући копије статута организације и процену броја чланова. Влада узима у обзир укупно чланство верске групе, њен „степен прихваћености у друштву“ и друге факторе, као што су статут организације и њене потребне норме понашања, када одлучује да ли да одобри формално признање. Министарство унутрашњих послова обезбеђује бесплатан процес регистрације доступан на интернету за религијске и на вери засноване организације које траже признање. Формално признате верске организације могу прикупљати средства и примати донације, оснивати верске образовне установе и обављати верске службе, искључујући бракове. Нерегистровани могу обављати верске активности без казне, али не могу прикупљати финансијска средства или примати приватне донације, које могу бити нефинансијске.

Влада признаје као правно обавезујуће бракове које склапају Католичка црква, јеврејска заједница и 13 некатоличких хришћанских деноминација које су потписнице уговора о јавном праву из 1997.: Савет скупштина Божијих, Хришћанска заједница Пролеће вечног живота, Хришћанска заједница Црква крсташког похода, Четвороугаона хришћанска црква, Црква Божија у Колумбији, Интегрална хришћанска црква Кућа на стени, Уједињена пентикостална црква Колумбије, Деноминација Пан-америчке мисије Колумбије, Међународни покрет Пентикосталне цркве Божије у Колумбији, Адвентистучка црква седмог дана Колумбије, Веслијанска црква, Хришћанска црква Лонг Бриџа и Евангелички савет Федерације Колумбије. Споразум овлашћује ове верске групе да се баве активностима као што су бракови, погребне услуге, и духовна помоћ у затворима, болницама, војним објектима и образовним установама. Према овом споразуму, чланови верских група које нису ни потписнице споразума нити су повезане са потписницима морају се венчати на грађанској церемонији да би држава признала брак. Верске групе које нису потписнице јавног закона из 1997. не смеју да пружају услуге капелана или склапају бракове које признаје држава.

Устав признаје право родитеља да бирају образовање свог детета, укључујући верску наставу. Закон наводи да ће се верска настава нудити у складу са законима који штите верске слободе, и идентификује Министарство просвете као надлежно за утврђивање смерница за наставу веронауке у оквиру наставног плана и програма јавних школа. Верске групе, укључујући и оне које нису приступиле јавноправном споразуму, могу основати своје школе, под условом да испуњавају захтеве министарства. Пресудом Уставног суда школе се обавезују да спроводе алтернативне услуге за ученике на основу њихове вероисповести, што би могло да укључи ученике у верским институцијама да одустану од молитве или верске наставе.

Кривични закон забрањује дискриминацију на основу верских уверења или кршења верских слобода, укључујући физичку или моралну штету. Предвиђена је казна од једне до три године затвора и новчана казна од 10 до 15 пута више од минималне месечне зараде, отприлике 8,3 милиона до 12,4 милиона колумбијских пезоса (2.100-3.100 долара).

Пресудом Уставног суда одлучено је да грађани, укључујући припаднике аутохтоних заједница, могу бити изузети од служења војног рока ако могу да покажу озбиљну и трајну приврженост верским принципима који забрањују употребу силе. Приговарачи савести који су ослобођени војне службе могу завршити алтернативну јавну службу коју је изабрала влада. Закон захтева да регионалне међуресорне комисије процењују захтеве за статус приговарача савести; чланови комисије су представници оружаних снага, Канцеларије генералног инспектора, медицински, психолошки и правни стручњаци. По закону, Национална комисија за приговор савести разматра све предмете који нису решени на регионалном нивоу.

Према закону, сва удружења, фондације и корпорације декларисане као непрофитне организације, укључујући фондације које подржавају цркве или верске организације које признаје Министарство унутрашњих послова, морају да плаћају порез. Цркве и верске организације које признаје Министарство унутрашњих послова ослобођене су пореза, али своје приходе и расходе морају пријавити Националној пореској и царинској управи. Према пресуди Уставног суда, држава не може запленити имовину некатоличких цркава у правним поступцима ако црква испуњава услове за формално признавање од стране владе.

Страни мисионари морају имати посебну визу, која важи до две године. Министарство спољних послова издаје визе страним мисионарима и администраторима верских група, који су чланови верских организација које су званично признате и регистроване у Министарству унутрашњих послова. Када подносе захтев за визу, страни мисионари морају да имају потврду Министарства унутрашњих послова или црквених власти која потврђује регистрацију њихове верске групе у Министарству спољних послова. Алтернативно, они могу да поднесу потврду издату од регистроване верске групе која потврђује чланство и мисију подносиоца захтева у земљи. Захтев за визу такође захтева писмо које издаје правни представник верске групе у којем се наводи да организација прихвата пуну финансијску одговорност за трошкове подносиоца захтева и породице, укључујући средства за повратак у земљу порекла или последњу земљу боравка. Подносиоци захтева морају да објасне сврху предложеног боравка и да приложе доказ о економским средствима. Пресудом Уставног суда прописано је да, иако мисионари могу да раде у земљи, ниједна група не може наметнути принудно верско преобраћење припадника домородачких заједница.

---

2021 Report on International Religious Freedom: Colombia, https://www.state.gov/reports/2021-report-on-international-religious-freedom/colombia/