Велики део наших информација о Аврамовом вођству међу његовом раном хебрејском заједницом потиче из библијског извештаја у Постанку 12–25, који пружа увид у то како су стари Јевреји разумели Аврамово вођство и његов утицај на њихов развој. Фокус је на Аврамовој послушности, његовој дубокој људскости, као и на његовом верном управљању. Док Аврам слуша Бога и пази на њега док обезбеђује храну за Јевреје, он постаје вођа који се не плаши да ризикује или доводи у питање мандате људских и божанских ауторитета. Аврамово вођство над раним Јеврејима је значајан догађај у религијској историји из много разлога, али два су вредна пажње: прво, Бог је изабрао Аврама да буде примарни предак будућег јеврејског народа, постављајући тако темеље за израелску нацију; друго, Постање 15 и Божји свети уговор, или „завет“, са Аврамом је „централни текст завета“ за јеврејску Библију и Нови завет.
Према Постању 11, људи су били раштркани и одвојени непосредно пре Божјег благослова Аврама. Бог бира Аврама да уједини човечанство, а Аврам одговара на тај позив водећи Јевреје према Божјим заповестима. Неки научници такође истичу да је Божја интеракција са Аврамом и Аврамов одговор порекло хебрејског монотеизма. Према Постању, Бог је упутио Аврааму (овде познатог као Аврам) да напусти све што је знао, укључујући своју породицу и родну земљу Харан, и да се пресели негде другде, наиме у Ханан. Аврам је био трећи Тарин син, десети у родослову од Ноја. Бог заповеда Авраму да напусти Харан како би Аврам добио Божји благослов и постао претходник многих људи и народа. Аврам слуша и одлази, а када стигне у нову отаџбину, гради олтар за обожавање Бога. Аврамова прича у Библији је дуга и важна за живот предизраелских заједница и савремене верске контексте у којима се Библија разуме и користи, али кључни догађаји у његовом животу се никада не би догодили да је Аврам игнорисао Бога. Аврам се појављује као Тарин потомак, али није дато објашњење због којих је Бог морао да изабере Аврама међу свим људима. Без обзира на то, Божје намере и разлози за Аврамов одлазак су јасно наведени: будућност коју Бог има за Аврама и Аврамово потомство је изван Аврамове маште. Научници су дуго расправљали о слици и улози Аврама у Постању. Неки су пратили Божја обећања у Постању 12 и 22 у целој хебрејској Библији, укључујући прву и другу књигу о Царевима и Самуилу. Други читају Постање 3–11 као приче о људском греху и побуни против позива од Бога који је поверио Израелу да благослови друге народе ради Бога. Други научници читају Аврамову причу као почетак библијског наратива, при чему поглавља 1–11 постављају темеље и Постање 12 помичу Божју причу у живот Израела.
Савез који Бог склапа са Аврамом изричито укључује његов захтев за наследником. Бог обећава плодно размножавање и нову земљу за Аврамово потомство у замену за Аврамово верно обожавање Бога. Бог је склопио овај савез са Аврамом како би се Божји благослови проширили на Аврамово потомство и наредне генерације. Очигледно, Аврамов главни проблем је био то што није имао наследнике, али завет наглашава његову способност да послуша Божју заповест. У процесу његовог пресељења у нову домовину откривају се његове мане. Чини се да је његова склоност према својој робињи Агари директно повезана са Аврамовом преокупацијом да има наследника, пошто је његова жена Сара била нероткиња. Сара је предложила да Аврам оплоди Агару како би био сигуран да ће имати наследника. Логика нарације у овом тренутку сугерише да, уместо да верује Богу и његовом завету њему, Аврам је следио Сару и учинио Агару мајком свог прворођеног детета — Исмаила. Нешто након што се Исмаил родио, на Сару је дошао ред да затрудни и она је родила Исака. У овом тренутку, Сара је почела да негодује због једнаког статуса који је Аврам био спреман да да својој двојици дечака рођених од две различите мајке. Замолила је Аврама да протера жену робињу и њеног сина Исмаила. По други пут, Аврам послуша савет своје жене, дајући Агари и Исмаилу довољно намирница да преживе само кратко време у пустињи. Бог је спасао Агару и Исмаила од смрти у пустињи Вирсавеји, али то не мора да се тумачи као средство укора Аврама или Саре за њихова дела. Импликација приче је да иако није веровао да ће му Бог заиста обезбедити наследника, па је због тога имао сина од Агаре, Аврам је био спреман да се реши своје робиње и свог прворођеног сина, који би без Божијег заштите, умро у пустињи. Аврамове одлуке (и њихове последице) је очигледно преокренуо Бог. Агарино искуство са Богом у пустињи чини је изузетном библијском фигуром јер је она прва особа, мушкарац или жена, која је срела Бога у пустињи. Божја интеракција са Агаром је одличан пример Божјег деловања и вођења кроз Аврама, чак и када Аврам прави грешке. Укратко, Аврамова прича је уско повезана са Богом који ради преко Аврама и његове будуће деце.
Када одлази у Египат да избегне глад, Аврам је забринут да је Сара (овде поменута као Сараи) толико лепа да би га Египћани убили да би је отели. Он смишља план за преживљавање: Сара ће рећи фараонским званичницима да је она Аврамова сестра, чиме ће га поштедети смрти, дајући Сари наклоност у фараоновој палати и омогућавајући Авраму да стекне много богатства у облику оваца, говеда, камила, слугу и слушкиња и других добара. Фараон и његов дом су погођени болешћу, што је сигуран знак да су Аврам и Сара лагали. Обоје су окривљени за епидемије и отерани са својим стварима.
Аврамова одлука да жртвује Исака (Пост. 22) понекад се тумачи као божанска полу-одгода због Аврамовог и Сариног третмана Агаре и Исмаила. Ова линија библијске егзегезе наводи да је Бог присилио Аврама да мисли о Исаку као о потрошном материјалу (тачно када је остао његов једини наследник, након протеривања Исмаила). То је такође и преокрет завета: уместо обећања живота и потомства, сада Бог поново налаже Авраму да убије Исака. То што се Аврам у потпуности покорава може бити начин да се призна његова индискреција и покаже разумевање за кршење услова савеза. Штавише, изградња олтара на месту предстојеће жртве враћа сећање на тај исти завет, који је укључивао обавезу да Аврам сагради олтар Богу у новој домовини. Штавише, Аврам не открива своје намере Исаку, коме само говори да ће Бог обезбедити јагње неопходно за жртву. Аврамова посвећеност Божјој заповести, до те мере да убије сопственог сина, треба да илуструје његово коначно разумевање важности потпуне послушности и услова савеза. Такође кроз Аврамову беспоговорну послушност Аврам води својим примером и даје узоре на жртве које човек мора бити спреман да поднесе да би се обезбедило да се Божји благослови и воља изврше.
Аврам прихвата тежак задатак да сахрани своју покојну жену (Пост. 23), и поново оличава марљивост и снагу коју Бог тражи од њега. Он наставља да води свој народ, чак и у породичној смрти. Постање 24 је рани пример Аврамовог успеха као вође: Аврамов слуга одлази да нађе Исаку жену прикладну за одржавање савеза који су Аврам и Бог склопили. Аврам ради на томе да осигура да ће Бог одобрити Исакову жену, што резултира просперитетом Исака и будућих Аврамових генерација. Аврам се поново жени пре своје смрти, али је сахрањен поред своје прве жене Саре (Пост. 25). Бог благослови Исака да настави Аврамово дело изградње и вођења новонасталог израелског народа, што учвршћује Аврамово здраво вођство у одржавању прве заклетве коју је дао Богу.
ИЗВОР: Great Events in Religion, An encyclopedia of pivotal events in religious history, Volume 1: Prehistory to AD 600, (2017), 22-24
0 $type={blogger}:
Постави коментар