Алкибијад (450–404 п.н.е.)

Алкибијад (450–404 п.н.е.), грчки државник и генерал

Алкибијад је био Атињанин који је био утицајан у стварању немира у свом родном граду што је у великој мери објаснило пораз од Спарте у Пелопонеском рату (431–404 п.н.е.). Алкибијад је био контроверзна личност која изазива поделе, а његово наслеђе делом је и даље обојено манама његовог карактера чак и миленијумима након његове смрти. Тукидид, Платон и Плутарх препричавају Алкибијадове авантуре у својим историјама. Алкибијад је рођен у моћној породици, а његов отац је командовао атинском војском у бици у којој је погинуо. Алкибијад је тада имао само око седам година, а постао је штићеник државника Перикла. Касније је ушао у атински јавни живот на политичком и војном пољу. Делимично захваљујући свом пореклу, брзо је достигао висок положај и служио са одликом. У бици код Делијума помогао је Сократу који је био рањен и заузврат је имао користи од савета старијег човека. Међутим, Алкибијад је био превише екстравагантна личност да би се придржавао моралних ограничења које је Сократ захтевао од својих ученика. Заиста, повезаност са Алкибијадом је касније била део оптужбе против Сократа за кварење омладине.

Алкибијад је био заузет утврђивањем себе као водеће личности у атинској скупштини, Еклесији, док је такође постао познат као надобудни социјалиста. Његова породица је била у личним односима са спартанским интересима, и он је очекивао да би могао да се позове на ове везе да посредују у мировном споразуму за окончање Пелопонеског рата.

Међутим, спартанске вође су одбиле да подрже овај лични приступ и инсистирале су на формалним договорима. Након тога, Алкибијад је водио анти-спартанску политику која је вероватно овековечила рат, вероватно из осећаја љутње. Организовао је савез са пелопонеским градовима-државама Аргосом, Елидом и Мантинејом. Савез је поражен у бици код Мантинеје 418. године, што је довело до спартанске доминације над земљом и приморало Пелопонески савез да тражи нове фронтове у рату.

Неопходност отварања новог фронта довела је до сиракушке кампање на Сицилији. Алкибијад се позиционирао као један од вођа овог похода, али на ивици одласка експедиције, откривено је да су статуе бога Хермеса осакаћене и, на основу прилично посредних доказа, Алкибијад је оптужен за кршење Елеусинских мистерија. Он је отпловио са експедицијом, али су истраге настављене током његовог одсуства. Када је одлучено да се врати у Атину да одговори на оптужбе против њега, Алкибијад је побегао у Спарту и обезбедио своју безбедност тако што је Спартанцима пружио вредне војне савете. Он се учинио мање популарним тако што је наводно завео жену краља Спарте.

На крају је Алкибијад досадио Спартанцима и он је покушао да направи нову каријеру удварајући се Персијанцима, који су превирања на грчком копну видели као могућу прилику да прошире свој утицај. Алкибијад је неколико година прелазио на страну од Персије, до Атине, на неутралност, у зависности од политичких ветрова. Бриљантност израза и savoir-faire били су комбиновани са потпуним недостатком скрупула док је тражио најбољу предност за себе. Коначно су спартанске поморске победе обезбедиле одлучујућу предност и искористиле су прилику да натерају гувернера Фригије, где се Алкибијад налазио, да га убије. Тако је окончан живот једне од најживописнијих личности древне Атине, која је засигурно могла да постигне истинску величину да је своје дарове спојио са неким осећајем личног интегритета.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 8-9