Келти

Келти су били племенски народ бронзаног и гвозденог доба уједињен заједничким језиком, културом и уметношћу. Живели су широм Европе. Већину су на крају освојили Римљани и постали део Римског царства. Многе неосвојене области задржале су свој посебан језик и културу вековима. Ирска и делови Француске, Енглеске, Велса и Шкотске до данас могу тврдити да су углавном келтски. Студије језика показују да су Келти били индоевропска група, први пут идентификована у Швајцарској и Немачкој.

Прве писане референце о Келтима потичу од Грка 630-600 п.н.е., који описују Келтоје као рударе и трговце сребром са Иберијског полуострва. Период келтске историје од петог до првог века п.н.е. се зове Ла Тен, по селу на језеру Нојшател у Швајцарској, где су древни шипови који су водили у језеро подстакли ископавања средином 19. века. Мачеви, штитови, игле, бритве, котлови, па чак и људски остаци пронађени су закопани у муљу језера, а многи артефакти украшени су грациозним закривљеним линијама, хировитим лицима и биљним мотивима. Латенски уметнички стил, од када се налази у гробовима и споменицима широм келтског света, показао је креативност и техничку софистицираност Келта.

Пре и током латенског периода, Келти су мигрирали, племе по племе, широм Европе. До седмог века п.н.е. кретали су се на југ кроз Алпе у долину Пад у Италији, где су Боии и Сенони, племена Келта, напали етрурске градове. Римљани су интервенисали док су Келти ишли на југ, али су поражени у бици код Алије 390. п.н.е., након чега су Сенони, под командом Брена, опљачкали Рим и окупирали град на седам месеци. У том тренутку Брен је прихватио мито од 100 фунти злата да би отишао, иако су келтске снаге узнемиравале град наредних 50 година. Друга келтска племена живела су у руским степама средином четвртог века п.н.е. и били су добро успостављени на балканским границама царства Александра Великог. Они су освојили Тракију и основали келтску династију која ће тамо владати током већег дела трећег века п.н.е. Овај век је обележио врхунац келтске моћи и доминације. Келти нису имали царство, али су независна племена, од којих су нека имала стотине хиљада становника, контролисала већи део Европе од крајњег запада до Црног мора. На западу су рудари и занатлије Британије, Ирске, Шпаније и Бретање вековима трговали металима пре него што су идентификовани као келтски. Племенска имена која су на крају коришћена да их идентификују током латенског периода (на пример, Ицени и Венети) не откривају да ли су људи били аутохтони или су покорили староседелачке групе или су се мешали са њима. Могуће је да су се популације ових места сматрале келтским током првог миленијума п.н.е.

Записи њихових непријатеља описују крволочне дивљаке чија суровост није имала границе. Међутим, келтска племена не би могла постојати вековима на њиховим земљама да нису радили ништа осим да су ратовали. Гробови и јаме са спектакуларним оружјем упућују на људе налик на ратнике, али археолози проналазе доказе о породичним имањима са обележеним пољима са пашњацима. Као и већина људи из гвозденог доба, Келти су обожавали и жртвовали безбројним боговима, од којих су многи локални и јединствени. Њихова учена класа — друиди — били су мајстори астрономије, математике, филозофије, медицине и историје; презирали су писање и веровали су у тренирање памћења. Келтске жене су имале више могућности и независности од жена у Грчкој или Риму; писци као што су Диодор, Сикул и Тацит описују жене које су се бориле као ратници или су служиле као племенски владари.

Келтски ратници су били познати по томе што су били застрашујући, функционисали као независни борци и настојали да побољшају личну репутацију због херојства и славе. Многи од ових бораца би доказали своје вештине тако што би се одрекли најлакшег келтског оклопа и штитова. Супротстављене војске би се често суочавале са застрашујућим психолошким ратом жестоких, помахниталих, голих дугокосих варвара. Били су познати и по застрашујућој навици сакупљања глава.

Римске војске покориле су Келте или Гале у северној Италији, ратујући од 225. п.н.е. до 190. п.н.е. Дачани су победили Келте из Чешке 60. п.н.е. Јулије Цезар је заузео западну Иберију и потом забележио своја освајања Келта или Гала у Галским ратовима. Његова опсада Алезије у области Оверњ, заробљавањем племенског краља Верцингеторикса, завршила је његове победе 52. п.н.е. За владавине Клаудија, 43. н.е, велики део Британије је освојен. Келтска краљица Будика повела је велику, али неуспешну, побуну 61. н.е. После ранијих ратова са Римом и Понтом, келтска Галатија је апсорбована у Кападокију 74. н.е., а процес романизације у Галији догодио се као и у другим келтским земљама. Ирска није освојена и остала је независна и келтска вековима. Касније је усвојила хришћанство и писмо. Неколико ирских књига које су преживеле пружају приказ древних митова, песама, законских кодекса и културних пракси Келта.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 72-73