Аналекти Конфучија

Најважнија књига која садржи учења Конфучија (551–479. п.н.е.), оснивача конфучијанизма. Конфучије је био један од најутицајнијих учитеља који је икада живео. Али он заправо није записао своја учења. После његове смрти, његови следбеници су сакупили његове изреке. На крају су сакупљени у књигу Аналекти. Аналекти су састављени можда у трећем веку п.н.е.

Аналекти не излажу Конфучијеве идеје у уредном, уређеном низу, поглавље по поглавље. Такође не садржи приче о Конфучијевом рођењу, активностима и смрти, као, на пример, Јеванђеља о Исусу. Уместо тога, Аналекти садрже кратке изјаве, понекад не више од једне реченице дугачке, неповезане једна с другом. Ове изјаве тврде да представљају Конфучијево учење његовим сопственим речима. Типична је следећа изрека: „Цу-кунг је питао: 'Постоји ли иједна реч која може да буде водич за понашање током живота?' Учитељ је рекао: „То је можда реч „шу [реципроцитет]”. Не намећи другима оно што ти сам не желиш“ (Аналекти 15.24).

У Аналектима, Конфучије упућује своје ученике, који су били мушкарци, како да постану џентлмени. За Конфучија је џентлмен био више од некога ко је љубазан и пристојан. Био је неко са моралном дубином. Конфучије је сматрао да је џентлмен идеал онога што за већину људи значи бити човек. (Неколицина иде даље од тога што су џентлмени. Они су мудраци.)

У Конфучијевим очима, оно што карактерише џентлмена је хуманост. Хуманост има два дела. Један део је златно правило: како га је Конфучије формулисао, не чини некоме оно што не би желео да учини теби. Други део говори о томе како се треба понашати: увек треба да се трудимо да дамо све од себе. Конфучије је веровао да људи морају напорно да раде да би у потпуности остварили врлину. Врлина је морала да се култивише кроз процес који је трајао цео живот. Процес би почео код куће, уз послушност и поштовање — „синовску побожност“ — коју су деца показивала својим родитељима. Ако неко не воли своје родитеље, питао је Конфучије, како би могао волети друге чланове друштва? Процес неговања врлине се наставио у друштву у целини. Учинио је то пошто су људи поштовали правила правилног понашања.

Конфучије је веровао да човек негује врлину, која је на крају унутрашњи квалитет, кроз своје спољашње понашање. (Упоредите неке родитеље из Северне Америке, који своју децу уче захвалности, унутрашњем квалитету, говорећи им да кажу „хвала“, спољашњи чин.)

Конфучије је очекивао да његова господа буду чланови владе. Имао је врло конкретну идеју како је најбоље да они владају. Доношењем закона и изрицањем казни, рекао је Конфучије, човек би могао да одржава ред, али не би учинио људе врлијим. Бољи начин владања био је да будете врли и да сами посматрате правилно понашање. На тај начин би људи развили осећај стида и као резултат тога управљали собом. Ови идеали владе често се чине Северноамериканцима нереалним. Стога је добро запамтити да је кинеска влада вековима владала великом територијом, барем делимично, спроводећи Конфучијеве идеале у дело.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 13-14