Сачувано је мало савременог писаног материјала о верским традицијама у древној Африци, осим у натписима старих Египћана о њиховим веровањима и у извештајима Херодота када је описао религије и фолклор Северне Африке.
Египатска веровања су укључивала богове и монархе као потомке ових божанстава и њихове представнике на земљи. Многи египатски богови имају различите облике, а неки као што су Хорус и Изида су добро познати, а промене у времену, клими и благостању земље одражавају релативну моћ одређених божанстава која се сукобљавају. Кратко током осамнаесте династије, фараон Ехнатон (14. век п.н.е.) покушао је да успостави монотеизам обожавањем бога сунца Атона. Тај потез је нагризао моћ свештеника оданих богу сунца Амун-Ра, који су узвратили ударац.
Након успостављања нове престонице у Тел ел Амарни, фараон је умро под мистериозним околностима и стара религија је обновљена и настављена све док Птоломеји нису преузели Египат у четвртом веку п.н.е., где су уведени грчки богови, а касније и римски богови када је Египат постао део Римског царства. Иако су ови концепти почели у Египту, сличне идеје, које готово сигурно потичу из Египта, могу се наћи у Нубији и другде. У Мероеу у данашњем Судану постоје докази о обожавању богова сличних египатским. Такође се чини вероватним да су сличне идеје цветале много векова у Кушу и Аксуму, последњем, у данашњој Етиопији, под утицајем јужне Арабије и уневши у Африку нека божанства одатле.
У Картагини су многа веровања пратила веровања Феничана. Такође је речено да се божанство Молох задовољавало само људским жртвовањем, а неки историчари сугеришу да је један од Ханибалове рођене браће жртвован, као дете, Молоху. Савремени историчари сугеришу да су Римљани преувеличавали крвожедну природу обожавања картагињанског божанства Молоха како би боље оправдали свој рат против Картагине и да је велики број тела новорођенчади пронађених од стране археолога у гробљу у близини Картагине можда био од болести а не масовно људско жртвовање мале деце. Краљевства Нумидија и Мауританија западно од Картагине била су делимично под утицајем картагињанских идеја, али су касније усвојила римске верске праксе, и оба су постала део Римског царства.
Много се може претпоставити о верским праксама у подсахарској Африци током овог периода из статуа пронађених на местима као што је Нок, у савременој северној Нигерији. Њихове исклесане камене статуе божанстава су преживеле, показујући могуће сличности са неким медитеранским концептима Мајке Земље. Међутим, чини се вероватнијим да је обожавање предака било најзначајнији елемент традиционалне афричке религије, као што је то несумњиво било у многим другим раним друштвима. Сматра се да људске фигурице, као што су стотине изрезбарених људи од меког камена из Есие у југозападној Нигерији и месингане главе из Ифеа, представљају претке, поглавице или друге стварне људе. У Јене-јеноу и неким другим оближњим локалитетима, кости рођака су понекад покопане у кућама или гробним зградама. Како је ислам ушао у ово подручје, то је драматично променило верска уверења у том подручју.
Ислам је довео до изградње многих џамија, са гробљима која су се налазила у кругу ових џамија или на периферији градова. Гробови светих људи постали су поштовани и места ходочашћа и поштовања. На неким местима ислам се прилагодио неким локалним обичајима, али је у другим областима, као што је Сахарска Африка, потпуно променио природу верске традиције. У неким деловима западне Африке дошло је до сукоба између фундаменталних концепата ислама и племенских обичаја, али је у већини области обожавање предака замењено синовским поштовањем према прецима.
ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 5
0 $type={blogger}:
Постави коментар