Антонински цареви

Четири римска цара Антонина — Антонин Пије (вл. 138–161 н.е.), Марко Аурелије (вл. 161–180 н.е.), Луције Вер (вл. 161–169 н.е.) и Комод (вл. 180–192 н.е.) — владали су током времена које се протезало од врхунца Пакс Романа до оног тренутка где је Римско царство имало све веће потешкоће да носи своја многа бремена.

Оснивач династије, Антонин Пије, рођен је у породици која је већ бројала неколико конзула међу својим члановима. Служио је дуги низ година у Сенату и као римски званичник пре него што је усвојен за наследника цара Хадријана 138. н.е. Део договора је био да Антонин заузврат усвоји два дечака као своје наследнике. Један је био нећак његове жене, Аније Галерије Фаустине. Ово је био Марко Антонин, будући Марко Аурелије. Други је био Луције Вер, син Хадријановог претходног изабраног наследника, Луција Елија Цезара. Када је Хадријан умро исте године, Антонин га је мирно наследио. Антонину је било више од 50 година када је постао цар.

Антонинова владавина је била обележена миром и нагласком на Италији и римској традицији која је раскинула са праксама филохелена Хадријана који је ишао широм света. Његова посвећеност традиционализму била је једна од особина због којих му је Сенат дао титулу „Пије“. Антонин је такође смањио велику потрошњу на јавне радове који су обележили Хадријанову владавину.

Антонин је већину свог времена провео у Риму, по неким извештајима никада није напустио Италију током своје владавине. 900. годишњица легендарног оснивања града одржана је 147. н.е., а у знак сећања на ту прилику издата је серија новчића и медаљона са новим дизајном који наглашава древне корене Рима. У спољној политици Антонин је више волео мир него рат и није сам водио војске, али је царство успешно ратовало на неким од својих граница.

Након Антонинове смрти уследила је двојна сукцесија, прва у римској историји. Луције Вер и Марко Аурелије су постали ко-цареви, иако је Марко очигледно био доминантан партнер у вези. Нови цареви су се суочили са многим изазовима. На истоку, краљ Партије се надао да ће искористити неискусне нове владаре интервенцијом у тампон држави Јерменије. Марко је послао Луција, у пратњи неколико најбољих римских генерала, да се обрачуна са Партима. Партски рат је био успешан, али праћен разорном кугом и притиском германских народа преко Дунава док су Маркомани и Квади заправо стигли до северне Италије.

Однос између царева био је немиран, јер се Маркова строга посвећеност дужности сукобила са Луцијевим понекад неодговорним хедонизмом. Луције је умро у кампањи против Немаца, међутим, пре него што је могао да дође до било каквог отвореног прекида, а Марко га је радо спомињао у својим Медитацијама. Маркови дуги походи против Немаца били су успешни, али је умро пре него што је успео да организује освојене територије у римске провинције, а његов син и наследник Комод (који је добио титулу цара 177.) брзо је напустио очева освајања, враћајући се у Рим како би да уживају у погодностима империје. Комод је био први син који је наследио свог природног оца, уместо да га је цар усвојио, од Домицијана.

Хедонистички и егзибиционистички Комод је био у супротности са својим мрачним, одговорним оцем. Његова политика великодушности учинила га је популарним међу обичним људима Рима, посебно у раном делу његове владавине, али га је Сенат презирао. Комод је био изузетно арогантан, преименовао је месеце, Сенат, римски народ, па чак и Рим по себи. За разлику од Марка, Комод није био заинтересован за прогон хришћана, а каснији хришћански историчари памтили су његову владавину као златно доба. Године 192. уклоњен је на традиционалан начин за „лоше цареве“, кроз заверу за убиство – први цар после Домицијана који је убијен. Комод није оставио наследнике, а његова смрт је означила крај династије Антонина.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 17