Кључна идеја у хиндуизму, посебно у филозофији Упанишада и Веданта. Браман се односи на стварност која лежи у основи и подржава свет какав се чини чулима.
Првобитно, браман се односио на ритуалне формуле изговорене током жртвовања описаних у светим књигама познатим као Веда. У том смислу, браман је повезан са две друге речи: браман или „свештеник“, назив класе ритуалиста у хиндуизму чији су чланови приносили жртву, и Брамане, коментаре ритуалних текстова Веде. Брамани су идентификовали богате мреже веза између света уопште и ведских жртава. Они говоре о браману као о енергији која је учинила да жртве делују.
Упанишаде имају шири поглед на брамана. У њима браман више није ограничен на жртву. Уместо тога, сматра се да је невидљива подршка свему што се види. Упанишаде уче много ствари о овом браману, а оно што уче није увек доследно. На пример, неки стихови Упанишада тврде да је све браман. Други поричу да се браман може идентификовати са било чим. Многи одломци, међутим, тврде да је браман идентичан са стварношћу која лежи у основи људске личности, која је често позната као атман.
Тешко је схватити оно што је невидљиво. Упанишаде покушавају да разумеју браман на много начина. Једна посебно важна метода коју користе је позната као регресивно резоновање. Особа узима предмет за разматрање, рецимо, тело. Она или он пита шта подржава тај објекат, затим шта подржава подршку, итд. Надамо се да ће се процедура на крају вратити на оно што подржава или одржава све ствари. Чувени пример се јавља у тексту познатом као Брихадарањака Упанишада. Та Упанишада бележи низ питања која Гарги Вачакнави поставља свом мужу Јађнавалкју. Гарги прво пита шта одржава воду. Затим пролази кроз серију која укључује ствари као што су ветар и светови сунца, месеца и звезда. Њено испитивање је на крају наводи да се запита шта подржава свет брамана. У том тренутку Јађнавалкја упозорава Гарги да је опасно постављати превише питања: „Гарги, не питај превише, да ти глава не падне“ (3.6).
У првим вековима н. е. мислиоци су покушали да систематизују учења Упанишада у кратким формулама од две или три речи. Ови „афоризми“ су толико кратки да су без коментара готово бесмислени. Најважнија збирка ових учења била је Веданта-Сутра из Бадарајане, такође позната као Брахма-Сутра. Касније, од отприлике 500. до 1500. године, мислиоци су писали коментаре на ове афоризме и на саме Упанишаде. При томе су основали неколико филозофских школа познатих као Веданта.
Према Шанкари, најпознатијем од мислилаца, браман има три карактеристике: биће, свест и блаженство. Шанкара заправо идентификује два нивоа брамана. Сам по себи, браман је безличан. Али на нижем нивоу, браман се појављује људским бићима у облику личности, то јест, као бог. Шанкарина веданта је позната као адваита, што значи „недвоструко“. То је зато што Шанкара учи да стварност света – браман – и стварност људског бића – атман – нису „две“ различите стварности.
Други учитељи веданте, као што су Рамануђа и Мадхва, одбацују Шанкариног безличног брамана. За њих је браман једноставно лични Бог, познат под разним именима као Вишну, Шива и Деви. За Рамануђу, универзум је тело овог Бога. За Мадхву, међутим, браман или Бог је потпуно другачији од атмана.
Веданта је у 20. веку била најистакнутија школа традиционалне филозофије у Индији. Многи од најпризнатијих филозофа, али не сви, фаворизовали су Шанкарине ставове. Као и многи извештаји о браману које су написали европски и северноамерички научници.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 58-59
0 $type={blogger}:
Постави коментар