Пракса коришћења хемијских експеримената или процеса у сврхе као што је прављење напитака бесмртности или претварање обичних метала у злато. Алхемија је била распрострањена у средњем веку и раном модерном добу у Европи, Кини и другде. У Европи је највиши циљ ове праксе био изоловање онога што се називало „камен филозофа“, за који се веровало да даје вечни живот. Алхемија је била испреплетена са пореклом модерне науке, па је чак и велика фигура као што је Исак Њутн била укључена у њу. Док је алхемија покушавала да преобрази „основне метале“ у племенитије попут злата, створи боље лекове и створи „еликсир живота“, дошло је до неких фундаменталних открића о хемији и медицини. Чак и са овим открићима, сама алхемија је пала у немилост до краја 17. века. Кинеска алхемија, која је цветала од петог до деветог века, била је углавном усмерена на потрагу за бесмртношћу. Проучаваоци алхемије, као што су Карл Густав Јунг и Мирчеа Елијаде, показали су да је алхемија често имала дубоко религиозно или психолошко значење, у којој су различити елементи и хемикалије виђени као симболи духовних квалитета, а цео поступак је био као верски обред.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 10
0 $type={blogger}:
Постави коментар