Људи који покушавају да преобрате друге људе у своју религију. Не прозелитизирају све религије, што је покушај преобраћења других. У многим религијама људи практикују своје религије и очекују да други људи, који обично живе на другим местима, практикују своју. Добри примери су јудаизам, чији неки огранци такође не прихватају преобраћенике, и јапанска религија шинто. Друге религије нису прозелитизирале из практичних разлога. Парси — савремени зороастријанци — су добар пример. Не прихватају ни конвертите. Према традицији, када су Парси мигрирали у Индију, било им је дозвољено да тамо живе под једним условом: да обећају да неће прозелитирати.
Друге религије, међутим, виде као верску дужност да шире своју истину широм света. Ако се успех мери бројем преобраћених људи, најуспешније прозелитистичке религије су будизам, хришћанство и ислам. У најбољем случају, мисионари представљају своје религије и дозвољавају другим људима да их прихвате или одбаце у потпуној слободи. Они прилагођавају своје поруке културама народа које прозелитизирају. Они такође показују истинску бригу за друге људе, на пример, тако што деле медицинска достигнућа. Алберт Швајцер је добар пример медицинског мисионара.
Нису сви мисионари поштовали ова начела. Неки мисионари су постигли обраћење путем физичке присиле. На пример, након што је победио Саксонце (рани немачки народ) у бици, цар Карло Велики им је дао два избора: да се крсте или да умру. Многи мисионари су локалне културе прогласили поквареним и грешним. На пример, у 20. веку неки афрички хришћани су и даље одбијали да користе традиционалну афричку музику у богослужењу јер су је европски и северноамерички мисионари раније осудили. Неки мисионари су такође прибегли обмани. Крајем 20. века неки фундаменталистички хришћани су себе представљали као „месијанске” Јевреје. На тај начин су се надали да ће преобратити Јевреје у хришћанство. Такви ексцеси нису ограничени само на хришћанство, али ће читаоци из Северне Америке вероватно лакше разумети ове примере.
БУДИСТИЧКЕ МИСИЈЕ
Према предању, сам Буда је послао прве будистичке мисионаре. Наложио је монасима да носе дарму будизма у свим правцима. Места на којима се данас практикује будизам сведоче о њиховом успеху. Само мали број будиста живи у Индији, земљи у којој је будизам настао. Али будистички мисионари из Индије имали су дубок утицај на југоисточну, источну и централну Азију. Будистички мисионари из Кине основали су велике будистичке заједнице у Кореји, Јапану и Вијетнаму.
Будизам се генерално ширио на два начина. Будистички монаси су често путовали са трговцима. Ишли су древним путевима до јужне Индије; путовали су бродом у југоисточну Азију; а они су ишли Путем свиле у Кину. Владари који су фаворизовали будизам такође су га ширили. Примери укључују Ашоку, цара у Индији у трећем веку пре нове ере, и владаре у Кини и Јапану.
Након отприлике 1000. године н.е., у будизму је било релативно мало мисионарскиһ напора. Али почевши од касног 19. века, будисти су поново почели да прозелитизирају. Они су то учинили углавном као одговор на европску колонизацију и хришћанске мисионарске напоре. Будистички мисионари створили су мали будистички препород у Индији. Почевши од 1960-их, они су такође привукли многе Северне Американце и Европљане у будизам.
ХРИШЋАНСКЕ МИСИЈЕ
Традиција каже да је Исус, као и Буда, послао своје следбенике у свет да шире његову поруку. Најпознатији рани мисионар био је апостол Павле. Пренео је поруку хришћанства нејеврејима који живе у североисточном медитеранском региону (модерна Грчка и Турска). Предање каже да су и други апостоли били мисионари. Коптска црква тврди да ју је започео Марко, који је написао једно од јеванђеља. Хришћани у југозападној индијској држави Керала тврде да је апостол Тома основао њихову цркву.
У првих неколико векова, хришћанство се посебно проширило у Римском царству, које је контролисало подручје око Средоземног мора. Почевши од 600. године н.е. хришћански мисионарски напори били су фокусирани на Европу. Римокатоличка црква је преобратила западну, северну и централну Европу. Православне цркве су биле активне у источној Европи, а посебно у Русији. Монаси су били изузетно важни за овај процес. Често су оснивали своје заједнице у земљама које раније нису биле хришћанске.
Са открићем Америке и почетком европске прекоморске колонизације, хришћански мисионари су се окренули ка подручјима ван Европе. Заиста, хришћанске мисије су често играле веома важну улогу у ширењу европске доминације над остатком света. У 16. и 17. веку, римокатолички мисионари су преобратили Мексико, Централну Америку и Јужну Америку у хришћанство. Такође су били активни у Индији, Кини и Јапану. У 19. веку протестанти су ухватили мисионарски жар и основали многа мисионарска друштва. Мисионари из већине протестантских цркава били су изузетно активни у европским колонијама у иностранству. То се посебно односи на мисионаре из Велике Британије, Сједињених Држава и Канаде.
МУСЛИМАНСКЕ МИСИЈЕ
Куран учи да нико не треба да буде присиљен да прихвати ислам физичком принудом. Људи треба да постану муслимани јер су убеђени да је ислам истина. Али Европљани и њихови потомци су имали тенденцију да наглашавају улогу војне моћи у ширењу ислама. То је, барем делимично, заслуга прошлости европске историје. Исламске војске су у више наврата претиле Европи, од битке код Тура у Француској (732. или 733.), до освајања Цариграда (1453.) и опсаде Беча у Аустрији (1529., 1683.).
Ислам се у почетку брзо ширио. Сто година након што је пророк Мухамед почео да прима поруке од Бога, ислам се протегао од Шпаније преко целе северне Африке до данашњег Ирана. У каснијим вековима проширио се у већем делу централне Азије, Африци јужно од Сахаре, и у јужној и југоисточној Азији. Заиста, Индонезија је данас најмногољуднија исламска земља.
Главне мреже за ширење ислама биле су трговина, образовање и експанзија коју су водили војни владари. То је важило за рану експанзију у северној Африци и на Блиском истоку. То је такође важило за ширење ислама у јужну Азију. У јужној Азији људи су прихватили ислам јер су сматрали да су његова учења и цивилизација привлачни. Многи су такође открили да им је ислам омогућио да побегну од ограничења њихове касте.
САВРЕМЕНИ РАЗВОЈ
Током 20. века многи хришћански мисионари су се постидели неких активности својих претходника. Више нису говорили другима да је хришћанство исправно, а друге религије погрешне. Уместо тога, практиковали су међурелигијски дијалог. У таквом дијалогу људи су покушавали да схвате верзије истине других.
У исто време, мисионари повезани са пентикосталним хришћанством били су веома активни у Латинској Америци и Африци. У Латинској Америци су често обраћали људе који су били римокатолици. Осим тога, сама Северна Америка је постала плодно поље мисије за друге религије. Хиндуисти, будисти, муслимани, Сики, бахаи и други мисионари су били активни у Северној Америци. Њихов успех је генерално био ограничен, али су помогли да Северна Америка постане верски плуралнија.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 295-296
0 $type={blogger}:
Постави коментар