Јерусалим

Град свет за Јевреје, хришћане и муслимане. Његова светост је испреплетена са његовом историјом.

Око 1000. године п.н.е. Јерусалим је био упориште људи познатих као Јевусеји. Краљ Давид (владао отприлике 1000–961. п.н.е.) је заузео град. Учинио га је главним градом уједињене монархије Израела и Јудеје. Његов син Соломон (владао је отприлике 961–922 п.н.е.) саградио је тамо храм за бога династије, ЈХВХ („Господ“). Ово је структура коју Јевреји познају као Први храм.

Када је Соломон умро, уједињена монархија се поделила на два краљевства, Израел и Јуду. Јерусалим је постао престоница Јуде, а Давидови потомци су наставили да владају тамо. Израел је изградио алтернативна светилишта у Дану и Бетелу, али неки, укључујући неке веома гласне пророке, и даље су фаворизовали Јерусалим. Јудејски краљ Јосија (владао 640–609. п.н.е.) покренуо је верску реформу. Чини се да је раније народ Јуде приносио жртве у локалним светиштима. Јосија је Јерусалимски храм учинио јединим прихватљивим местом за жртвовање. То је значило да ће Јевреји путовати у Јерусалим да прославе главне празнике Пасху, Шавуот и Сукот.

Године 587. п.н.е. Вавилонци су опљачкали Јерусалим, уништили Соломонов храм и депортовали јудејску елиту у Вавилон. Године 539. п.н.е. Кир, краљ Персије, освојио је Вавилон. Дозволио је Јеврејима да се врате кући, али су многи одлучили да уместо тога остану у Вавилону. Пресељавање Јерусалима и обнова Храма под вођама као што су Немија и Језра ишли су споро. Касније, 164. пре Христа, након побуне коју је предводио Јуда Макавеј, Јерусалим је постао престоница напредног јеврејског краљевства, познатог као Хасмонејско краљевство.

Године 63. п.н.е. Римљани су победили Хасмонејце. На крају су Ирода поставили за краља да за њих влада територијом. Иако је био непопуларан, Ирод је проширио Храм до његовог најславнијег облика. После Иродове смрти 4. п.н.е, политичка ситуација је постајала све нестабилнија. Од 66. до 74. године н.е. римске војске су се бориле са јеврејским борцима за слободу. Они су заувек уништили Храм 70. године нове ере. Западни потпорни зид храмске грађевине постао је важно место где су Јевреји оплакивали овај губитак. После побуне 132–135, Римљани су преименовали Јерусалим и протерали све Јевреје. Јерусалим је за већину Јевреја постао митски, древни град, неопходан за њихов идентитет, али без директног, практичног значаја. Рабини су сачували прописе у вези са храмом у Мишни. Чинило се да пророчанства о обнови Јерусалима такође указују на будућу славу.

У првом веку, Исус, оснивач хришћанства, био је активан у региону. Судили су му, погубили су га и, верују хришћани, устао је из мртвих у Јерусалиму. И у Јерусалиму су његови најближи следбеници створили прву Цркву. На тај начин Јерусалим је постао важно место у хришћанској Светој земљи. Места која традиција повезује са Исусом, посебно Виа Долороса – пут којим је прошао на путу до погубљења – постала су важна одредишта за ходочаснике. Хришћани су такође веровали да же се свет васпоставити када Исус врати „нови Јерусалим“.

Године 635. Јерусалим је пао под муслиманску власт. Пошто муслимани поштују личности као што су Аврам, Давид и Соломон као пророке, они такође сматрају Јерусалим светим местом. Године 691. саградили су светилиште, Куполу на стени, на брду храма. Исламска традиција је идентификовала део стене у овом светилишту као место са којег је Мухамед једне ноћи однесен у рај.

Од 635. до 1948. Јерусалим је остао под муслиманским владарима, са једним изузетком. Године 1099. крсташи из католичке западне Европе заузели су Јерусалим и тамо успоставили хришћанско краљевство. То је трајало до 1247. 1948. Јерусалим је подељен. Јеврејски део постао је главни град нове државе Израел. Током рата 1967. израелска војска је заузела цео град. Остао је под контролом Израела до краја века. У другој половини 20. века Палестинци су такође тврдили да је Јерусалим главни град државе коју су желели да оснују.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 237-238