Ђаволи и демони

Персонализовани извори зла. Ове две речи значе отприлике исту ствар, иако демони могу бити подређени главном ђаволу или Сатани, поглавици сила зла у западној религији. Већина традиционалних религија дала је место појединачним силама које раде на зло у свету и обично су повезане са принципом космичког зла. Ови ентитети се могу назвати демонима или ђаволима. За једноставне вернике они могу помоћи да се објасне многе несрећне ствари: болест, лудило, рат, катастрофе. Они чак могу имати позитивну улогу као агенти божанског да казне зле. Софистициранији могу видети демоне као симболе важних истина вере: да зло постоји упркос добром Богу или универзуму, да погађа и чак може да запоседне људе, али такође долази изван њих, и коначно да је зло сила космичких димензија— можда део „рата на небу“ Бога и његових анђела против Сатане и његових демона – и зато је за пораз зла потребна божанска акција великих размера. Истовремено, стварна историја и значење демона у различитим религијама много говори о њима. Понекад се богови једне ере или религије претварају у демоне друге која их замењује.

У древном хиндуизму, на пример, асуре, демонска божанства, првобитно су били добри богови, али су постали злонамерна бића следећој раси богова, боговима као што су Индра и Вишну. Асуре су у сталном сукобу са тим боговима, али их ови на крају увек надмудре. Друга класа демона су ракшасе, попут Раване у великом епу, Рамајани; они уживају у изазивању беде људским бићима.

Многе од ових хиндуистичких ентитета позајмио је будизам. Царство асура је једно од шест места поновног рађања, за оне којима превише доминирају бес, насиље и глупост; оне који су осуђени на најгоре од тих шест места, пакао, муче демони слични ракшашама. Али најважнији будистички демон је Мара, који је искушао Буду у ноћи његовог просветљења. Знаковито је да Мара није толико опседнут злом вољом колико је заслепљен незнањем, неспособн да види да би Будино просветљење могло бити од користи и њему, иако је Буда подједнако „учитељ богова и људи“. Јер у будизму као и у хиндуизму крајњи извор зла није у вољи, већ у незнању праве природе стварности.

Демони у западној религији, попут западног Сатане, су бића која се побуне против Бога из зле воље, иако се чак и овде могу појавити нејасноће. Рани пример је Сатана у књизи о Јову у јеврејским списима. Овде се Сатана појављује као противник Богу у смислу тужиоца чија је функција да изнесе супротну тачку гледишта Господу, у овом случају да би Јов требало да буде неправедно погођен да га искуша. Друге демонске фигуре, вероватно под утицајем вавилонских примера, као што су Левијатан и Рахаб који представљају хаос, Лилит, демон ноћи, и Азазел, пустиња, такође се појављују, али само на маргинама божанске приче.

Међутим, до шестог века п.н.е. и вероватно под утицајем зороастризма из Персије, јудаизам је постао много склонији да види свет у смислу вечног космичког рата између две супротстављене силе добра и зла, предвођене са два лична заповедника, Богом и Сатаном.

Зороастризам је веровао да је универзум бојно поље између високог бога Ахура Мазде и војске таме под Ангра Мањуом или Ариманом. Хеленистички јудаизам је такође видео Сатану као Божјег противника од почетка и свет који је био заражен демонима под његовом влашћу. Ово је поглед на свет пренет у Нови завет и хришћанство. У главном рабинском јудаизму након дијаспоре Јевреја широм света, вера у Сатану и демоне постала је мање централна сила и данас има релативно мали значај, иако живи у јеврејском фолклору о Лилит, о мађионичарима који су имали посла са демонима, о дибуцима или злим духовима, и о големима или вештачким људима створеним чаробњаштвом.

Хришћанство је у свом традиционалном облику Сатану доживљавало као палог анђела у вековној побуни против Бога, који је искварио Адама и Еву у Еденском врту и тако донео грех свету, и који наставља да извија према себи кога може из свог мржња према добру. Збачени са неба, Сатана и његови слуге слетели су у пакао у центру Земље. Тамо не само да планирају свој рат против Бога који се води кроз искушавање људи на површини света, већ и примају душе осуђених на вечно мучење и радосно изричу ту казну. Ова прича је позната читаоцима Дантеа и Милтона. У њему се зло у свету може приписати и изопаченој људској вољи и људској уплетености у космичку побуну Сатане и његових анђела. Врхунац хришћанског демонизма био је од 15. до 17. века, период озлоглашених прогона вештица и сродних разрађених веровања у моћи демона, њихових пактова са људима, њихових знакова и метода деловања. Али ужасна неправда и окрутност до којих су таква веровања могла да доведу изазвала је реакцију и опадала су са 18. веком и „Добом разума“.

Од тада либерални теолози и психолози узимају демоне као алегоријске персонификације зла унутар људске свести. У конзервативним хришћанским круговима вера у ђавола и његове демоне често остаје јака; много тога лошег им се приписује, а постоје ритуали и службе за истеривање демона или изгон демона из лица и места.

У исламу, Божји противник је Иблис или шејтан, који је први био непослушан Богу одбијајући да се поклони пред својим највећим створењем, људским бићима. Иако нису увек потпуно зли, он и његови џини (духови) и шејтани (демони) су лоше расположени према људима и настављају да покушавају да их одведу на криви пут. Демонска доктрина није централна карактеристика исламске мисли, али се од ортодоксних захтева признавање реалности анђела и демона, а постоји и велики број популарних веровања и фолклора о џинима и шејтанима.

Иако није тако снажна као некада, вера у ђаволе и демоне остаје жива у савременом свету. Неки су тврдили да ужаси 20. века, као што је демонски нацистички режим, показују да није застарело спекулисати о присуству таквих злонамерних сила. Као да је нека интелигентна енергија више од пуке људске злоће поседовала накратко читаву нацију у то време, и показала своју руку и на другим местима од Камбоџе до Босне. Како год то било, ђаволи и демони живе као део многих религиозних погледа на свет.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 115-117