Веда (или Веде)

Санскритски за „мудрост“; збирка најсветијих текстова у хингуизму. Положај Веде је другачији од Библије у јудаизму и хришћанству или Курана у исламу. Иако сви Хиндуси поштују ауторитет Веда, други текстови, као што су епови и Пуране, обично играју много већу улогу у њиховим верским животима.

ИСТОРИЈА

Веда је позната као шрути, „оно што се чује“. Традиционални хиндуисти верују да садржи звукове који су се појавили у тренутку стварања, и које су чули, запамтили и поновили мудраци.

Веда какву познајемо је читава библиотека литературе која је настала у вези са праксом јавних жртава у древној Индији. Њени најстарији делови су написани на препознатљивом језику, ведском, који је старији рођак класичног санскрита. Према неким тумачењима, најстарији делови Веде откривају доказе о миграцијама и освајањима. Европска и америчка учења имају тенденцију да повезују ове одломке са „аријевском инвазијом“ на Индију око 1500. п.н.е. Неки данас оспоравају да се ова инвазија икада догодила и датирају Веду много раније.

Ведски текстови су се усмено чували вековима. Заиста, први пут су записани тек у последњих 500 година. Индијски научници су развили веома разрађене методе за очување непромењених текстова. Чини се да је поузданост ових метода потврђена од стране савремене науке. Генерацијама су ученици памтили одређене ведске фразе које су се чиниле бесмисленим. Историјски лингвисти су сада повратили њихова значења тако што су разумели процес језичког развоја. Веду је сачувало неколико различитих сакха или школа свештеника, од којих свака сматра неког мудраца као свог оснивача. Као резултат тога, постоје различите верзије главних текстова.

САДРЖАЈ

Остављајући по страни многе врсте допунске литературе, можемо рећи да постоје четири главна слоја или хронолошка слоја ведске књижевности. Најстарији текстови су самхите (отприлике 1500–1000 п.н.е.). То су збирке обредних формула које су користили свештеници приликом приношења јавних жртава. Пошто су различити свештеници имали различите ритуалне задатке, постоје четири главне збирке самхита. Најстарија од свих, Риг-Веда (-самхита), је збирка химни у славу богова који су били позвани да присуствују жртвовању. Сама-веда је збирка песама. Јађур-веда је збирка ритуалних формула. Атарва-веда је заправо збирка чаролија и напева који се користе у домаће сврхе, пошто њени свештеници нису имали шта посебно да кажу на јавним жртвама. Каснији делови ове литературе, посебно релативно касна последња књига Риг-Веде, садрже химне које започињу традицију дубоких спекулација о природи универзума.

Следећи слој ведске литературе чине Брамане (отприлике 1000–800 п.н.е.). Ово су коментари сваке од ведских самхита. Објашњавају значење ритуала, дају упутства о томе како да их изводе и причају приче које су биле надахнуте жртвеним праксама. Уопштено говорећи, оне објашњавају ефекат жртвовања као резултат интимних веза између жртве и универзума у целини. Арањаке (отприлике 800–600 п.н.е.) и Упанишаде (600.п.н.е.–200.н.е.) настављају традицију коментара коју су започели брамани. Али посебно у Упанишадама ритуал жртвовања се повукао у позадину, а рефлексија се концентрише на природу сопства (атман) и света (Браман).

ЗНАЧАЈ

Веда је сјајна, пуна збирка древне религиозне литературе која укључује тренутке дубоког увида. Сви хиндуисти поштују њен ауторитет, а хиндуистички свештеници и даље повремено приносе велике ведске жртве.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 464-465

Страница из Атарваведе