Таман када помислите да вас више ништа не може изненадити у израелској политици, увек неко дође са новим обртом.
Овог пута то је био Јицак Јосеф, један од два главна израелска рабина. Као одговор на дебате о томе да ли ултраортодоксни Јевреји треба да буду обавезни да служе војску, или да и даље буду оправдани да стално проучавају верске текстове, имао је једноставан одговор:
„Ако нас натерају да идемо у војску, сви ћемо отићи у иностранство“, изјавио је он 9. марта 2024.
Ултраортодоксни отпор регрутацији није ништа ново.
Али снага ове изјаве је нова, посебно усред рата. А Јосеф није било какав насумични рабин. Он је син Овадија Јосефа, који је био духовни вођа партије Шас: важног партнера у десничарској и верској владајућој коалицији премијера Бењамина Нетањахуа.
Још од оснивања државе Израел 1948. године, ултраортодоксни Јевреји – они који имају најстрожи приступ према јеврејском закону, а сада чине око 14% становништва – били су ослобођени војне службе. Међу свим осталим грађанима Јевреја, од секуларних до модерних ортодоксних, мушкарци су дужни да служе 32 месеца, а жене 24, плус резервна дужност.
Врховни суд земље је 2017. године пресудио против изузећа, али су она настављена кроз низ законодавних заобилажења. Најновија би, међутим, требало да истиче крајем марта 2024. године – а негодовање других Израелаца према ултраортодоксном изузећу је на високом нивоу.
Као историчар, видим дебату о регрутацији као више од политичке кризе за израелску владу. Питање је толико осетљиво јер отвара основна питања о кохезији израелског друштва уопште, а посебно о односу ултраортодоксног, или „хареди“, становништва према јеврејској држави.
Такође илуструје сложеност земље која није тако лако објашњива као што верују многи њени присталице и критичари.
Почетни компромис
Историјски гледано, ортодоксни Јевреји су се борили да оправдају идеју јеврејске државе. Вековима су се молили да се врате у Јерусалим и поново саграде храм, али су имали на уму посебан повратак: јеврејску државу коју је успоставио Месија. Било која друга врста јеврејског суверенитета, сматрали су, била би богохуљење.
Теодор Херцл, који је основао модерни политички ционизам касних 1800-их, имао је дугу браду и изгледао је као библијски пророк. Ипак, био је потпуно секуларан и асимилован – чак је китио јелку са својом породицом. Херцлов покрет да подстакне више европских Јевреја да мигрирају у Свету земљу није био привлачан за ортодоксне.
Међутим, увек је постојала мањина међу ортодокснима која се идентификовала са ционизмом, веровањем да јеврејски народ треба да има суверену политичку државу у земљи Израела. Према Талмуду, централном извору јеврејског закона, спасавање живота је важније од других заповести – а ционизам је спасао Јевреје од погрома и другог анти-јеврејског насиља у Европи.
Током Холокауста, огромна већина религиозних Јевреја у источној Европи је убијена. Након тога, многи преживели који су се раније противили ционизму потражили су уточиште у новој држави Израел.
Уочи независности Израела, Давид Бен-Гурион, премијер будуће државе, склопио је споразум са вођама два табора ортодоксних Јевреја.
Харедими, или ултра-ортодокси, и даље су одбијали да признају легитимитет секуларне јеврејске државе. Такозвани национални верски табор је, с друге стране, прихватио.
Између осталих уступака, нова држава је дала изузеће младим Хареди Јеврејима који су желели да студирају верске текстове пуно радно време уместо да се придруже војсци. То није изгледало као да ће имати последица, пошто је дотичних младића било свега неколико стотина.
Промена погледа
Током Шестодневног рата 1967. године, Израел је заузео јеврејска света места у Јерусалиму, као и појас Газе, Западну обалу, Голанску висораван и Синајско полуострво. Од тада, национални верски табор, некада умерена сила, развио се у врх десног покрета насељеника.
За разлику од првих генерација ортодоксних циониста, национални религиозни Израелци данас су ционисти не упркос, већ због месијанизма. Израел ће, верују они, помоћи да дође до месијанског доба. Стога су десничарски религиозни ционисти – попут министара Нетањахуовог кабинета Итамара Бен-Гвира и Безалела Смотрича – ентузијастични заговорници служења војске.
Не баш Харедим, ултра-ортодоксни.
Да будемо јасни, Хареди Јевреји су веома разнолики. Њихова демографија укључује породице са коренима свуда од Пољске и Румуније до Марока и Ирака. Укључује људе који подржавају постојање Израела и противнике који пале заставу на Дан независности. Укључује мушкарце који се придружују радној снази и мушкарце који свој живот посвећују религијским студијама.
Већина Харедима који живе у Израелу нису ционисти, али живе тамо јер је то Света земља и држава субвенционише њихово студирање. Све остало – световно образовање, служење војске и често плаћени посао – сматра се сметњом.
Мањина Хареди Јевреја добровољно служи у оружаним снагама, а више их се пријавило од почетка најновијег рата између Израела и Хамаса. Али они немају законску обавезу да то учине; као ни арапски грађани Израела.
Растући сектор Хареди
Израелске владе су наставиле да толеришу ову ситуацију јер су ултра-ортодоксне политичке странке постале преко потребни партнери.
Ипак, легална и народна опозиција је порасла.
Године 1998. Врховни суд је пресудио да министар одбране нема право да ослободи Хареди Јевреје од војне службе и затражио је од владе да пронађе начине да их регрутује. Влада десног центра под Нетањахуом је 2014. године усвојила закон који има за циљ да 60% мушкараца Хареди служи у року од три године. Али избори 2015. године вратили су Хареди странке на власт, а имплементација је практично напуштена.
Од тада су Хареди партије постале моћније како њихова популација расте. Ипак, Врховни суд је јасно ставио до знања да до краја марта 2024. влада или треба да изради нацрт Харедима или да законодавна власт мора да донесе нови закон да их оправда.
Седам од 10 израелских Јевреја противи се општем изузећу, што значи да би још једно изузеће могло да угрози Нетанијахуову владу. Фрустрација расте и због планова да се војни рок мушкараца повећа на три године и да се удвостручи дужност резервиста на 42 дана годишње током ванредних ситуација.
Ништа од овога не би било важно да су Харедими и даље исти мали сегмент друштва као 1948. године. Данас, међутим, ултра-ортодоксне жене у просеку имају 6,5 деце, у поређењу са 2,5 међу осталим Јеврејкама у Израелу, и 1 од 4 мале деце су ултраортодоксни.
Резултирајућа трансформација израелског друштва је лако уочљива. Ако се тренд настави, Израел ће постати сасвим другачије, веома религиозно друштво – оно које тешко може да преживи економски.
У просеку, домаћинство које није Хареди плаћа девет пута више пореза на доходак од Хареди, док ово друго прима преко 50% више државне подршке. Чак и када би били спремни да раде, већина Харедима би имала потешкоћа да нађе добро плаћене послове, пошто њихове приватне школе које субвенционише држава не предају готово никакве секуларне теме.
За израелско друштво, ово представља даљу фрагментацију и слабљење економије – да и не говоримо о војсци.
Али, каже главни рабин Јицак, то се никада неће догодити. У његовим и другим Харедимовим очима, израелски војници успевају само зато што религиозни Јевреји уче и моле се за њих .
„Морају да схвате да без Торе, без јешива, не би било ничега, нема успеха за војску“, рекао је он.
Мајкл Бренер, професор јеврејске историје и културе на Универзитету Лудвиг Макимилијан и катедре Абенсохн у Израелским студијама, Амерички универзитет
0 $type={blogger}:
Постави коментар