Краљ Ахав и краљица Језавеља били су краљевски пар Израела који су каснији библијски писци највише омаловажавали, али је Ахав тај који је учинио Израел и његову војску једним од најјачих на сцени блискоисточних нација и сила у раном деветом веку пре нове ере. Он је утврдио и улепшао новоосновану престоницу Израела Самарију. Археолошка ископавања показују да су током његове владавине градови у различитим регионима његовог краљевства били изграђени како би Израел могао да издржи нападе суседних народа. Његова репутација је привукла пажњу Феничана на северу, тако да је један од њихових свештеника-краљева понудио своју кћер Језавељу Ахаву у договореном политичком браку.
Библија бележи да је Ахав водио три или четири рата са ужасним Арамејцима и победио у два. Чини се да је геније Ахавове спољне политике његово миротворство са Јудом на југу, филистејским државама на западу и Феникијом на северу. Очување његових ресурса и ограничавање његових битака омогућило му је да добије уступке од Арамејаца.
Прави изазов је дошао из традиционалног легла империјалне амбиције, Месопотамије. Овде су жестоки Асирци мобилисали своје снаге да поново успоставе своје царство на западном крају Плодног полумесеца. Само импровизовани савез свих краљевстава могао је да стане на пут Асирији.
Асирски записи говоре о победи на бојном пољу код Каркара (853. п.н.е.) у долини Оронта у приобалном региону данашње Сирије, али то није било довољно одлучујуће да победници иду даље ка свом циљу. Феникију нису ни дотакли, а још мање Израел. Други мањи губици за Израел у то време су приказани на Моавској стели: мали регион далеко на југоистоку (данашњи Јордан) се отцепио од власти.
Ахав је такође знао да води унутрашње послове једне државе. Ослонио се на нову престоницу Самарију да интегрише неизраелске интересне групе, углавном заговорнике обожавања Вала и Ашере, док је старији град Језраел служио као резиденција традиционалним елементима израелске културе. Ова равнотежа сугерише да је Ахав дозволио изградњу страних храмова, иако је показивао извесну колебљиву приврженост израелском Богу.
Објашњење за ово двоумље, према Библији, било је његово све веће потчињавање својој жени Феничанки Језавељи. Према генеологијама датим код Јосифа Флавија и другим класичним изворима, била је пра-тетка Дидоне, прогнане принцезе Феникије и легендарне оснивачице Картагине. Била је ватрено посвећена Баалу, радећи иза кулиса на постизању доминације своје религије и династије. Покушала је да елиминише све традиционалне пророке у Израелу и ковала заверу против чувеног пророка Илије.
Надживела је свог мужа за 10 година и умрла тек када се њено лично особље окренуло против ње пред побуњеним генералом. Њени синови и ћерка су наставили да владају: Охозија је био краљ две године након Ахавове смрти; тада је осам година владао њен син Јорам; њена ћерка Аталија се удала за краља Јудеје, а затим је немилосрдно побила све потомке сопственог сина да би могла да влада шест година након што јој је син умро.
У библијском извештају Илија, пророк Израела, је непатворено светло које баца углед Ахава и Језавеље у тамне сенке. Ахав стоји као прагматичар који компромитује своју веру и коегзистира са идолопоклонством, док Језавеља преузима улогу самовољне и идолопоклоничке горопадице чији нагон за моћи подрива божанско уравнотежену владу. У Новом завету, Језавеља постаје врста заводљиве лажне пророчице која даје дозволу неморалу и идолопоклонству под плаштом религије.
Види такође Апокалиптицизам, јеврејски и хришћански; Рано хришћанство; Пророци.
0 $type={blogger}:
Постави коментар