Термин „биоетика“ се односи на подскуп дисциплине „етика“ која процењује и развија нормативне одговоре на питања на пресеку здравља, медицине и науке о животу. Биоетика се појавила као дискретна академска дисциплина 1960-их и од тада се развила у најспецијализованије поље у оквиру примењене етике. Док биоетика тежи да се фокусира на морална питања са којима се суочавају појединачне људске особе и њихове породице у медицинском контексту (нпр. трансплантација органа, репродуктивне технологије, абортус и њега на крају живота), такође се може схватити у ширем смислу да укључује морално размишљање о заједничким димензијама здравља (нпр. пружање здравствене заштите и финансирање истраживања матичних ћелија), као и на питања која се односе на нељудске врсте и животну средину (нпр. тестирања на животињама, генетске модификације биљака и климатске промене).
Током своје историје, Православна црква се бавила биоетичким питањима артикулишући визију правилног односа човечанства према нељудском стваралаштву и нудећи пастирско вођство и негу лекарима, медицинским сестрама и православним пацијентима који доносе одлуке о одговарајућим медицинским третманима. Како је поље биоетике расло током протеклих неколико деценија, православни мислиоци су се ослањали на црквену традицију да развију смернице и етичке принципе помоћу којих би критиковали проблематичне тенденције у секуларној биоетици и конструисали аутентичније православне ставове о специфичним питањима са којима се верници суочавају. Поред тога, представници православља су сарађивали, кроз синодалне изјаве (нпр. „Основе друштвеног концепта Руске православне цркве“, 2000.), црквене институције (нпр. Биоетички комитет Цркве Грчке, основан 1998.), и екуменске напоре (нпр. документ Националног савета цркава о биотехнологијама, „Направљено са страхопоштовањем и чудесношћу“, 2006), како би пружили верне одговоре на биоетичке изазове.
Као један од својих подскупова, православна биоетика ради у истом теолошком оквиру, служи истом крајњем циљу и користи исту методологију као и православна етика широко схваћена. Дакле, православна биоетика почиње црквеним схватањем Бога као Свете Тројице, људских личности као створених по „подобију и подобију божанском” (Пост. 1,26) и доброте Божије творевине. Пошто је, из православне перспективе, сва творевина пала у стање кварења, болести, страдања и смрти, крајња сврха православне биоетике је да усмерава људско размишљање и деловање тако да благодаћу Свете Тројице унапреди, васкрсење или обожење људских личности и исцељење, освећење и спасење целог космоса.
Методолошки, биоетичка традиција цркве црпи из широког спектра извора, укључујући Свето писмо, вероисповедања, догмате, литургију, аскетске праксе, житија, каноне и иконе, као и из најбољих доступних научних сазнања када се развијају нормативни принципи и изражавају ставови. За православну биоетику посебно су релевантна црквена учења о (1) стварању и уређењу природног света од стране Бога; (2) људским бићима као јединства тела и духа која су потпуно јединствена и вечно вредна; (3) доброти физичког здравља и филантропском позиву на бригу о ближњем, што се огледа у житијима и учењима светих лекара и у богослужењима за исцељење; (4) потенцијално искупљујућој улози физичке патње и аскетског и верног одговора на бол и болест; и (5) вредности исправно коришћене науке и технологије, као што су примери патристичких аутора који су били опитни у науци свог времена и који су инкорпорирали научне тврдње у своје одговоре на специфичне потребе људи.
Будући да многа питања која се јављају у биоетици никада нису директно обрађена у црквеним традиционалним изворима (нпр. набавка и употреба матичних ћелија), православни биоетичари морају настојати да „стекну ум цркве“ како би повезали универзалност православља и древна етичка учења о посебним и новим ситуацијама са којима се данас суочавају. У том циљу, православни биоетичари урањају се у црквени литургијски етос, проучавају изворе предања, траже помоћ природних научника и настоје да стекну врлину расуђивања (грчки, диакрисис) тако да учења која изражавају подржавају крајњи циљ доношења људских личности и природног света у спасоносну заједницу једни са другима и Богом.
У свом приступу питањима која се крећу од третмана плодности преко еутаназије до абортуса и генетског инжењеринга, православље одражава слободу и флексибилност која узима у обзир личне околности, као и неколико јаких нормативних тенденција. Међу овим тенденцијама су инсистирање на светости сваког људског бића, афирмација позива човечанства на одговорно управљање природом, поштовање светотајинског брака између једног мушкарца и једне жене као правог контекста за размножавање, склоност поштовању и обнављању природних процеса за разлику од вештачке манипулације или стварања нових процеса за преношење живота, и есхатолошко гледиште које не придаје апсолутну вредност земаљском постојању, већ пре поштује земаљски живот као дар који је у крајњој линији усмерен ка Божјем вечном царству.
ИЗВОР: Bioethics, Orthodoxy and, PERRY T. HAMALIS, The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity, Volume I, A–M, Edited by John Anthony McGuckin, 72-74
0 $type={blogger}:
Постави коментар