ИСЛАНД

• Главни град: Рејкјавик
• Језици: исландски
• Етничке групе: 89% Исланђани, 5% Пољаци, 1% Литванци и 5% остали
• Облик владавине: унитарна парламентарна република
• Површина: 102.775 km²
• Број становника: 371.580 (2021.)

 

Верска демографија

Према јануарским подацима Статистичког завода Исланда, чланови Евангелистичко лутеранске цркве чине 62,3% становништва; лица која не припадају ниједној верској групи 7,6%; Римокатоличка црква 4%; Слободна лутеранска црква у Рејкјавику 2,7%; Слободна лутеранска црква у Хафнарфјордуру 2%; Асатруарфелагид (исландски паганизам) 1,4%; Исландски етички хуманисти (Сидмент) 1,1%; и друге хришћанске, нехришћанске и групе „животног става“, 15%. Удружење муслимана Исланда процењује да има око 3.000 муслимана, углавном имигрантског порекла. Јеврејска заједница извештава да има око 300 Јевреја.

• Према процени Статистичког завода Исланда у 2022. години било је: 60,9% Евангелистичка лутеранска црква Исланда, 7,76% без религије, 3,91% Римокатоличка црква, 2,66% Независна конгрегација Рејкјавика, 1,98% Независна конгрегација Хафнарфјордура, 1,47% пагана, 1,24% Исландско етичко хуманистичко удружење, 0,85% Независна конгрегација, 0,56% пентикосталаца и 18,67% осталих и неизјашњених.
• Према процени сајта joshuaproject.net у 2021. години било је: 90,3% хришћана, 8,6% нерелигиозних, 0,7% осталих и малих религија, 0,2% будиста, 0,1% муслимана и 0,1% хиндуиста.
• Према процени Истраживачког центра Пју у 2020. години било је: 94% хришћана, 3,9% нерелигиозних и 2,1% осталих.
• Према процени Удружења архивских података о религији у 2020. години било је: 92,98% хришћана (86,24% протестаната, 3,81% католика, 2,93% хришћана без деноминације и 0,29% православних), 4,99% нерелигиозних (4,61% агностика и 0,38% атеиста), 0,74% нових религија и 1,29% осталих.

Правни оквир

Устав успоставља Евангеличко лутеранску цркву као националну цркву и предвиђа да ће је влада подржавати и штитити. Устав каже да сви појединци имају право да оснивају верска удружења и практикују веру у складу са својим личним уверењима, све док се ништа не „проповеда или практикује што штети добром моралу или јавном поретку“. Прописује да свако има право да остане ван верских удружења и нико неће морати да плаћа чланарине било ком верском удружењу чији није члан. Устав такође прецизира да појединци не могу изгубити своја грађанска или национална права и не могу одбити да обављају грађанске дужности на верским основама. Устав забрањује само верска учења или обичаје штетне по добар морал или јавни ред.

Закон даје Евангеличко лутеранској цркви службени правни статус, а влада је директно финансира из државног буџета. Према супсидијарном споразуму између владе и Евангеличко лутеранске цркве из 2019. године, који је ступио на снагу 1. јануара 2020. године, епископ, заменик епископа и други свештенослужитељи и особље Евангеличко лутеранске цркве више немају статус државних службеника и више их не плаћа директно влада. Црква плаћа плате, бенефиције и оперативне трошкове из сопственог буџета, који долази из годишњег државног паушалног плаћања. Евангеличко лутеранска црква такође добија средства од црквених пореза које наплаћује влада, као и друге регистроване верске групе и групе које се баве животним ставом.

Влада је у јуну 2021. године усвојила нови закон којим се формално кодификују нерешена питања из супсидијарног споразума између Евангеличко лутеранске цркве и државе из 2019. године. Закон одређује Евангеличко лутеранску цркву као главни орган за расподелу њених финансија и унутрашње структуре и именује Скупштину Евангеличко лутеранске цркве као њено управно тело. Закон се надовезује на амандмане које је усвојио парламент у јуну 2020. године који су заменили вишеструке токове финансирања Евангеличко лутеранске цркве паушалним доприносом и окончали владине субвенције за погребне услуге које пружају верске и секуларне групе, укључујући Евангеличко лутеранску цркву.

Кривични закон предвиђа новчане казне без одређеног износа и до две године затвора за говор мржње, укључујући исмевање, клевету, омаловажавање или претњу особи или групи на основу вере путем коментара, слика или симбола, или ширења материјала који то чине.

Верске групе које нису Евангеличко лутеранска црква и организације које се баве животним ставом могу поднети захтев за признавање и регистрацију. Само регистроване групе имају право на државно финансирање и имају право на правно признавање верских церемонија, као што су бракови, које обављају. Групе подносе захтев за признавање канцеларији окружног комесара који покрива администрацију вере на националном нивоу (тренутно окружни комесар североисточног Исланда), који захтев прослеђује четворочланом већу које по закону именује министар правде за разматрање пријава. Правни факултет Универзитета на Исланду именује председавајућег комисије, а универзитетски одсеци за друштвене и хуманистичке науке, теологију и веронауку и историју и филозофију номинују остала три члана. Окружни комесар затим одобрава или одбија пријаву у складу са одлуком већа. Подносиоци захтева могу да се жале на одбијања Министарству правде, поново подносе своју пријаву окружном комесару са додатним информацијама. Исто четворочлано веће разматра жалбе.

Да би се регистровала, верска група мора да „практикује веру или религију“, а организација за животни став мора да функционише у складу са одређеним етичким вредностима и „да се бави етиком или епистемологијом на прописан начин“. Закон не дефинише „одређене етичке вредности“ нити прописан начин на који се групе морају бавити етиком или епистемологијом. Верске групе и организације животног става такође морају „да буду добро успостављене“, „да буду активне и стабилне“, „немају сврху која крши закон или штети добром моралу или јавном поретку“ и да имају „основну групу чланова који учествују у њеном раду, подржавају вредности организације у складу са учењем на коме је основана и плаћају црквене порезе у складу са законом о црквеним порезима.” Закон не дефинише „добро успостављен“ или „активан и стабилан“.

Према Уреду окружног комесара североисточног Исланда, који покрива управљање вером на националном нивоу, свака нерегистрована верска група или организација може да ради на исти начин као било која компанија или удружење, под условом да има, као и друге организације, број социјалног осигурања. Нерегистроване верске групе могу, на пример, да отварају банковне рачуне и поседују некретнине. Чланови су слободни да богослуже и практикују своја веровања без ограничења све док њихове активности не изазивају узнемиравање јавности, подстичу дискриминацију или на други начин нису у супротности са законом.

Закон прописује да вођа регистроване верске групе или организације животног става мора да има најмање 25 година и да испуњава опште услове за обављање јавне функције. То укључује да је физички и психички здрав и финансијски независан, да није осуђиван за кривично дело као државни службеник и да поседује опште и специјализовано образовање прописано законом за ту функцију. За разлику од услова за већину јавних позиција, верски вођа или вођа групе за животни став не мора бити држављанин, већ мора имати легално пребивалиште у земљи. Све регистроване верске групе и организације које се баве животним ставом морају да поднесу годишњи извештај канцеларији окружног комесара (тренутно Канцеларија окружног комесара североисточног Исланда) у којем се описује рад групе током претходне године.

Закон предвиђа државне субвенције регистрованим верским групама и организацијама за животни став. За сваког појединца старијег од 16 година који припада било којој од званично регистрованих и признатих верских група или организација за животни став, влада додељује годишњу уплату пореза на доходак, која се назива „црквени порез“, одговарајућој регистрованој организацији појединца. Износ плаћања по глави становника варира сваке године у складу са годишњим рачуном буџета. Влада додељује исплату без обзира на то да ли појединац плаћа порез на доходак. Уред државног матичара („Registers Iceland“), који се на свом сајту описује као владина канцеларија која води евиденцију о основним подацима о свима који имају или су имали пребивалиште у земљи, као и грађанима који бораве у иностранству, води рачуна о броју припадника сваке регистроване групе, евидентира верске припадности или неприпадности сваког грађанина по рођењу и прилагођава информације ако појединци пријаве промену. Особе које нису чланови регистроване организације и даље су обавезне да плаћају црквени порез, али влада задржава њихове доприносе као општи приход уместо да их додељује верским или организацијама животног става.

По закону, припадност или неприпадност детету регистрованој верској или групи животног става утврђује се на следећи начин: (1) ако су родитељи у браку или у регистрованој ванбрачној заједници и обоје припадају или истој регистрованој организацији или ниједној организацији, тада је дететова припадност иста као и његових родитеља; (2) ако су родитељи у браку или у регистрованој ванбрачној заједници, али имају различите припадности или ако је један родитељ без припадности, родитељи ће заједнички донети одлуку којој организацији, ако постоји, дете треба да припада, а док родитељи донесу ову одлуку, дете остаје без припадности; (3) ако родитељи нису у браку или у регистрованој ванбрачној заједници када се дете роди, дете ће припадати истој регистрованој организацији, ако постоји, као и родитељ који врши старатељство над дететом. За промену припадности деце млађе од 16 година потребна је сагласност оба родитеља ако оба имају старатељство; ако само један родитељ има старатељство, сагласност родитеља који нема старатељство није потребна. Закон налаже да родитељи консултују своју децу у вези са било каквим променама у припадности детета у доби од 12 до 16 година. Након што напуне 16 година, деца могу сама да бирају припадност.

У јануару 2021. године су ступиле на снагу измене и допуне Закона о родној аутономији које се односе на трајне промене полних карактеристика (које су у закону дефинисане као „биолошки фактори у вези са полом, као што су полни хромозоми, хормонске функције, гонаде и гениталије“) деце испод 16 година. У складу са стандардном законодавном праксом, парламент је објавио образложење и разраду амандмана у којима се делимично наводи: „Поступци препуцијума у ​​случајевима када је кожица типична и када се такви поступци могу изводити или планирати из верских или културних разлога спадају ван делокруга предлога закона и стога одредбе закона немају утицаја на то да ли се такви поступци спроводе или дозвољавају.”

По закону, школе морају да раде на начин да спречавају дискриминацију на основу вере. Од 1. до 10. разреда (од 6 до 15 година) у јавним и приватним школама морају давати наставу, од стране редовног наставног особља, из друштвених наука, што укључује хришћанство, етику и теологију, као и неке садржаје о другим светским религијама. Закон прецизира да наставни план и програм за ову наставу мора усвојити мултикултурални приступ верском образовању, који обухвата различита веровања. Закон такође налаже да „хришћанско наслеђе исландске културе, једнакост, одговорност, брига, толеранција и поштовање људских вредности“ обликују опште наставне праксе.

Родитељи који желе да ослободе ученике од обавезне наставе из хришћанства, етике и теологије морају поднети писмени захтев директору школе. Директор може захтевати додатне информације. Директор затим региструје пријаву као „посебан случај“ и пише званичан одговор родитељима, прихватајући или одбијајући захтев. Школске власти нису обавезне да нуде другу верску или световну наставу уместо ових часова.

Од 12 највећих општина у земљи, 8 је усвојило смернице или правила која регулишу интеракцију између јавних школа и верских и животних група. Градско веће Рејкјавика забрањује религиозним групама и групама које се баве животним ставом да спроводе било какве активности, укључујући дистрибуцију прозелитског материјала, у општинским предшколским установама и обавезним школама (од 1. до 10. разреда) током школских сати или током програма после школе. Администратори школа у Рејкјавику, међутим, могу позвати представнике верских група и група за животни став да посете обавезне часове хришћанства, етике, теологије и животних вештина. Ове посете морају бити под вођством наставника и у складу са наставним планом и програмом. Свака посета ученика окупљалиштима верских и животних група током школских часова мора бити под вођством наставника као део часа о религији и ставовима о животу. Током оваквих часова или посета ученици могу само да посматрају ритуале, не и да учествују у њима. Општина Хафнарфјордур има слична правила која регулишу интеракцију између школа и верских или животних организација. Општине Копавогур, Гардабаер, Мосфелсбаер, Арборг, Фјардарбигд и Селтјарнарнес су или усвојиле или прилагодиле смернице о овим интеракцијама које је поставило Министарство просвете, науке и културе. Смернице министарства су углавном сличне онима у Рејкјавику и Хафнарфјордуру. 

Приватне школе морају да прате исти наставни план и програм као и јавне школе, укључујући наставни план и програм хришћанства, етике и теологије који се предају на часовима друштвених наука. Приватне школе су, међутим, слободне да нуде додатне часове који нису у оквиру наставног плана и програма јавних школа, укључујући наставу у одређеним религијама.

Закон забрањује све облике дискриминације у свим сферама друштва, укључујући и оне засноване на верским уверењима. Комисија за жалбе на равноправност разматра жалбе и изриче новчане казне у случајевима кршења, осим ако други важећи статути не предвиђају строже казне.

---

2021 Report on International Religious Freedom: Iceland, https://www.state.gov/reports/2021-report-on-international-religious-freedom/iceland/