Еп о Гилгамешу, који се често помиње као најстарија епска песма у западном канону, препричава авантуре Гилгамеша, краља града Урука у древном Сумеру. Иако је привукао интересовање стручњака за књижевност својим третманом универзалних тема смртности, авантуре, љубави и пријатељства, еп је привукао пажњу многих библиста и због тога што укључује приче које личе на оне у Старом завету, посебно верзију потопа описаног у Постању.
Сам еп је био изгубљен за научнике миленијумима и тек релативно недавно је поново откривен на глиненим плочама током археолошких ископавања средином 19. века. Године 1853., Хормузд Расам, помоћник британског научника Остин Лејарда, открио је палату асирског краља Асурбанипала из 7. века пре нове ере. Међу садржајем комплекса палате била је и велика библиотека сачињена од хиљада глинених плоча са, у то време, нечитљивим клинастим писмом. Послате у Британски музеј на даље проучавање, плоче је превео британски асириолог Џорџ Смит 1860-их и 1870-их. Године 1872., Смит је наишао на верзију приче о потопу у плочама и представио је узбуђеној научној заједници, у време када су радови Чарлса Дарвина изазивали многе научнике да расправљају о валидности библијских извештаја о древном свету. У свом Халдејском извештају о постању (1875), Смит је укључио скраћену и прилагођену верзију делова епа који се сада налазе у већини превода. Други научници су касније произвели бројне различите сопствене преводе, са првим потпуним преводом на немачком који је 1891. објавио лутерански пастор Алфред Јеремијас (1864–1935).
Слично причи о његовом открићу, еволуција приче о Епу о Гилгамешу је такође прича. Многи историчари верују да је Гилгамеш био историјски краљ Урука између 2700. и 2500. пре нове ере, који је постао познат каснијим генерацијама изградњом огромног зида око града. Касније генерације су све више преувеличавале његова достигнућа и његова легенда је упијала друге приче о јунаштву. Око 2100. године пре нове ере, сумерски клинопис је коришћен за писање првих забележених верзија приче о Гилгамешу, иако су то биле само песме у којима се препричавају раштркана дела хероја. Вековима касније, отприлике у време краља Хамурабија (1792–1750 п.н.е.), различите приче о Гилгамешу су по први пут сакупљене у шири наратив, који се понекад назива „старовавилонском верзијом“. Овај еп се широко проширио у античком свету и био је преведен и прилагођен на бројне језике, укључујући хетитски. До 1200. године пре нове ере формирана је релативно стандардизована верзија приче, коју је наводно написао Син-леки-унини, месопотамски мађионичар и егзорциста. Верзија епа пронађена у палати Асурбанипала прати ову традицију.
Иако постоје многе верзије епа, већина модерних превода прича причу сличну следећој. Гилгамеш, делимично пореклом од богова, био је моћан, али тирански владар града Урука, тлачио је мушкарце и хватао жене. Да би зауставила Гилгамеша, богиња Аруру користи глину да створи ново биће, Енкидуа, који је био снажан, али дивљи човек који је живео са животињама. Енкиду терорише локалне пастире, а Гилгамеш налаже пастирима да намаме Енкидуа проститутком и тако га смире. Енкиду има сношај са проститутком шест дана, али због тога постаје анатема другим дивљим створењима и одлучује да од пастира научи како да живи као људско биће. Када Гилгамешова тиранија постане неподношљива, Енкиду коначно маршира у Урук да га изазове, али уместо да се убијају, обојица људи виде један другог као једнаке и постају пријатељи. Против савета градске елите, Гилгамеш и Енкиду крећу у авантуру у Кедровој шуми у Либану да убију ужасно чудовиште Хумбабу. Кроз блиску сарадњу и уз помоћ Шамаша, бога сунца, њих двоје успевају да остваре свој циљ. По повратку у Урук, богиња љубави, Иштар, захтева љубав Гилгамеша. Гилгамеш је одбацује, подсећајући је на њену издају према претходним љубавницима, а у знак одмазде Иштар убеђује свог оца Ануа да пошаље моћног небеског бика да казни Гилгамеша. Опет, двојица мушкараца сарађују да убију звер, при чему Гилгамеш убоде бика док му је Енкиду држао реп, а они се после тога ругају Иштар. Богови одлучују да један од двојице мушкараца мора бити кажњен због своје охолости и одлучују о смрти Енкидуа. У почетку очајан због своје судбине, Енкидуа обрадује бог сунца Шамаш када га подсети на славу и задовољства које је примио у свом животу. Ипак, Гилгамеш је разорен губитком свог пријатеља и ужаснут спознајом о сопственој смртности. Да би одговорио на његова питања и тражио бесмртност, он започиње потрагу за проналажењем Ута-напиштија, људског бића коме су богови дали бесмртност. Пошто је преживео многе опасности, Гилгамеш проналази Ута-напиштија, који га подсећа да су богови одредили смртност целог човечанства и да то није лична увреда богова. Ута-напишти затим говори Гилгамешу о томе како је постигао бесмртност, наиме изградивши брод да сачува себе и своју породицу од велике поплаве коју су богови послали да збришу човечанство. Он је постигао бесмртност за своје напоре, али је био приморан да заувек живи одвојено и од богова и од људи. Ута-напишти каже Гилгамешу да, ако може да остане будан шест дана без одмора, и он може да постигне бесмртност, али Гилгамеш не успева и коначно прихвата своју смртност. Ово прихватање га не спречава да тражи биљку која је обећала да ће дати трајну младост, али када је пронађе, змија је поједе док се Гилгамеш купа. Гилгамеш се враћа у Урук, влада мудро и умире у миру, задовољан својим земаљским достигнућима као краљ.
Еп о Гилгамешу је значајан по свом приказу древне месопотамске религије, именовању њених божанстава и њихових удруживања, као и по осветљавању етичких принципа раних блискоисточних религија. За савремене читаоце више су интересантне паралеле између Епа о Гилгамешу и књиге Постања у Старом завету. Једна таква паралела је стварање Енкидуа од глине, слично стварању Адама од Бога. Још познатије је присуство великог потопа и у епу и у Постању. Два извештаја се спајају у причи о божанском гневу на човечанство, одлуци Бога (или богова) да униште жива бића, изградњи чамца за спас људске породице и пристанку чамца на велики планински врх. Док неки научници сугеришу да Постање садржи адаптацију епа, други сугеришу да обоје деле сличан извор.
ИЗВОР: Great Events in Religion, An encyclopedia of pivotal events in religious history, Volume 1: Prehistory to AD 600, (2017), 21-22
0 $type={blogger}:
Постави коментар