Током последњег века 3. миленијума пре нове ере, нова политичка конфигурација је обликована из прилично хаотичне ситуације након колапса Акадског царства. Каснији извори описују ову обнову централизоване моћи као резултат настојања да се Гутијани (етничка група која је највероватније играла кључну улогу у акадским војскама) истерају из јужне Месопотамије и приписују ту акцију краљу Уту-хегалу од Урука. Његов брат, Ур-Наму, је највероватније био Уту-хегалов гувернер у Уру, и постао је први краљ онога што је постало познато као Трећа династија Ура (или Ур III). Назив династије — савремени изум — произилази из чињенице да је, према Сумерској листи краљева, ово био трећи пут у историји да је Ур био на власти. Ур-Наму (2112–2095 п.н.е.) сматра се оснивачем династије, сукцесије пет генерација владара из исте породице. Можда је почео тако што је победио и убио владара Лагаша, Намаханија, након чега је преузео титулу „краља Сумера и Акада“. Ур-Намуова владавина поклапа се са померањем центра моћи у јужну Месопотамију и изградњом стабилне државе засноване на разрађеној бирократији, која је временом произвела огромну количину писаних докумената, више него у било ком другом периоду историје Блиског истока. Карактеристика Треће династије Ура је обилна литература посебно осмишљена да хвали краљеве, често тако што их повезује са Гилгамешом и другим ранијим краљевима Урука. Чак је и Ур-Наму представљен као брат не Уту-хегала, већ самог Гилгамеша, док су Нинсун и Лугалбанда, Гилгамешова мајка и отац, били поштовани као божански родитељи краљева Ура III. Иако Ур-Наму није захтевао божански статус као Нарам-Син из Акада, он је себе сматрао „краљем четири угла (свемира)“. Такође је наставио са праксом постављања краљевских кћери за свештенице бога месеца Нане у Уру. Али за разлику од акадских владара, Ур-Наму и његови наследници су се представљали као велики градитељи. Постоји неколико „основних фигурица“ које приказују краља са корпом од цигала на глави — симболичан приказ његове улоге оснивача важних грађевина. Штавише, производиле су се цигле на којима су била утиснута краљевска имена. Такве цигле су ритуално постављане у темеље и зидове важних објеката. Њихово присуство је омогућило археолозима да припишу Ур-Намуу опсежан грађевински програм у Уру, чији је централни део главни храм посвећен Нани (такође познат као Син) и којим доминира величанствени зигурат.
Остатке Великог зигурата ископао је 1920-их Леонард Вули, у заједничком пројекту Музеја Универзитета Пенсилваније у Филаделфији и Британског музеја у Лондону. Познат као Етеменигур („кућа са темељем која изазива терор“), Велики зигурат у Уру завршен је под владавином Ур-Намуовог наследника, Шулгија (2094–2047 п.н.е.). Изграђен је са три нивоа тераса, од којих је само најнижи сачуван на висини од преко 30 метара. Зигурат има велику основу (46 са 64 метара) и изграђен је од цигле од блата прекривене печеном циглом обложеном битуменом. Печене цигле су стандардизоване по облику (29 x 29 x 7 центиметара) и тежини (33 грама). Процењује се да је само за доњу терасу требало око 720.000 печених цигли. Неколико цигли има трагове застакљивања, а претпоставља се да су оне биле део храмске конструкције која је стајала на врху зигурата. До тог врха долазило се преко три степеништа са сто степеница, која су се укрштала на капији између прве и друге степенице. На северозападној страни зигурата налазила се зграда идентификована као храмска кухиња на основу каснијег темељног депозита у коме се помиње велики лонац за кување и припрема хране за јутарње и вечерње оброке. Источна капија терасе позната је као Едублалмах, или „место пресуде“. У овој области је пронађен велики број табли са текстовима који указују на плате за различите категорије храмског особља. Судећи по овом доказу, чини се да је храм имао више ткалачких радионица у граду, при чему је једна установа имала 165 радница.
ИЗВОР: Great Events in Religion, An encyclopedia of pivotal events in religious history, Volume 1: Prehistory to AD 600, (2017), 19-21
0 $type={blogger}:
Постави коментар