Константин, цар (око 285–337 н.е.), римски цар који је подржавао хришћанство
Константинов отац Констанције био је цар западне половине Римског царства. Када је умро 306. године, његове трупе су прогласиле Константина за цара уместо њега. Константин је тада имао око 20 година. Борбама и политичким маневрима Константин је успео да задржи свој положај. Године 324. постао је једини цар Римског царства. Владао је до своје смрти 337. године.
Константин је свој успех приписао хришћанству, на које се обратио око 310. године. 312. године победио је ривала код Милвијског моста, који се налази близу Рима. У бици су се његове трупе бориле са знаком хришћанства насликаним на својим штитовима. Следеће године Константин и његов сувладар издали су Милански едикт, којим су уклоњени сви закони против практиковања хришћанства, чиме је хришћанство по први пут постало потпуно легално у Римском царству. Константин је такође покушавао да посредује у споровима између хришћана. Један се тицао донатизма, или идеје да свештеници и епископи који напусте хришћанство под прогоном не смеју да се касније врате своје положаје. Још важнији је био спор око аријанства. Оно се тицало тога да ли је Исус, као Син Божији, нестворен или је прворођен од свега створеног. Да би покушао да реши овај спор, Константин је сазвао епископе на Сабору у Никеји 325. године. Одлука Сабора постала је основа за каснији Никејски Символ вере.
Константин је изградио нову престоницу за царство и назвао га Константинопољ по себи (данас Истанбул, Турска). Такође је спонзорисао изградњу многих цркава. Није био крштен све док није био на самрти. Због свега што је учинио за хришћанство, мислио је о себи као о тринаестом апостолу.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 102
0 $type={blogger}:
Постави коментар