Конгрегационализам

Начин организовања хришћанских цркава. Посебно је повезан са групом цркава које су играле велику улогу у историји религије у Сједињеним Државама.

У најопштијој форми, конгрегационализам инсистира на томе да локалне хришћанске скупштине треба да буду независне и да саме управљају. То не значи да ове скупштине не треба да се удружују ради заједничких активности. Заиста, већина конгрегационалистичких цркава је била жељна да сарађује са другима који имају сличне ставове. Али то значи да скупштине саме постављају своје свештенике и саме одређују како ће богослужити. Овај „конгрегационализам“ је сасвим другачији од „епископске управе“ која се налази у, на пример, Римокатоличкој цркви, православним црквама и Енглеској цркви. У епископском уређењу, црквом управља епископ. Епископ поставља свештенике и, у сарадњи са другим епископима, одређује која веровања и обичаје црква захтева.

Као назив за групу цркава, конгрегационализам је углавном покрет на енглеском говорном подручју. Настао је у Енглеској крајем 16. века као алтернатива Енглеској цркви. Конгрегационализам се наставио у Енглеској све до данас. Али покрет је напредовао у Северној Америци, посебно у Новој Енглеској.

Године 1609. група конгрегационалиста побегла је у Холандију да би избегла прогон у Енглеској. Године 1620. неки од њих су отпутовали на обале Северне Америке. Њихов брод је био Мејфлауер, упловоли су у Плимут, основали колонију Плимут и ушли су у америчку легенду као Ходочасници. Ови конгрегационалисти су се придружили пуританцима који су се девет година касније населили у области Бостона. Конгрегационализам је постао успостављена или званична религија у колонијама Масачусетса, Конектиката и Њу Хемпшира.

1730-их, конгрегационалистички свештеник, Џонатан Едвардс, започео је прво „Велико буђење“. Ово је било време појачаних религиозних емоција. Око 1800. конгрегационалисти у Новој Енглеској доживели су расцеп. Многе конгрегацијске цркве напустиле су учење да је Бог Тројица — Отац (или Створитељ), Син и Свети Дух — и постале су унитарци. То јест, они су тврдили да је Бог јединство и тиме порицали да је Исус био божански. Касније у 19. веку, конгрегационалисти су прешли на позиције које су се тада сматрале либералним. Године 1931. спојили су се са другом групом и формирали Конгрегационалну хришћанску цркву. Године 1961. спојиле су се са евангелистичком и реформаторском црквом да би формирале Уједињену Христову цркву.

У 20. веку конгрегационализам је изменио неке од својих ранијих нагласака. Независност локалних цркава више није горуће питање, а већина конгрегација прихвата нека упутства већих удружења. На пример, општа црква обично има улогу у сертификовању особа које су способне да буду свештеници. Поред тога, конгрегационалисти су почели да користе одређене молитве и богослужења, које су традиционално избегавали. У богослужењу је центар на беседи. Конгрегационалисти такође признају две свете тајне: крштење и евхаристију. Обично крштавају одојчад. Они су такође имали тенденцију да буду међу најлибералнијим протестантским деноминацијама. На пример, 1917. конгрегационалисти у Енглеској рукоположили су прву жену за свештенослужитељку.

Конгрегационализам никако није највећа протестантска деноминација у Сједињеним Државама или у свету. Али њен културни допринос је био велики. У Енглеској су песник Џон Милтон и писац химни Исак Вотс били посвећени конгрегационалисти. У Сједињеним Државама, конгрегационалисти су основали низ колеџа и универзитета, почевши од Харварда (1636) и Јејла (1701).

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 101-102