Латински назив за кинеско име К'унг-фу-це, "Учитељ К'унг"; дубоко утицајни кинески морални учитељ чија је мисао довела до конфучијанства. Конфучије је рођен у Кини у време немира усред Чоу периода. Мало се поуздано зна о његовом животу, а многи детаљи који следе су легендарни.
Речено је да је Конфучијева породица имала неки статус, али мало богатства. Упркос сиромаштву породице, стекао је образовање и надао се политичкој каријери. Служио је влади на неким мањим функцијама, као што је надгледање оваца и говеда. Можда око 40. године и он је почео да предаје. Временом се Конфучије попео на позицију неке одговорности, али је постао разочаран јер није могао да утиче на војводу од Луа, његове матичне државе. Дао је оставку око 54. године, а наредних 13 година је путовао по Кини, тражећи владара који би његове идеје спровео у дело. Био је неуспешан, можда зато што су његова учења истицала врлину у време када су владари тражили акцију. Отприлике пет година пре своје смрти вратио се у Лу, где је предавао и можда је имао другу функцију. Дакле, током његовог живота Конфучијев утицај је био минималан. Након његове смрти, његова учења су извршила дубок утицај на кинеску државу.
Неки сугеришу да Конфучија треба посматрати као моралног, а не верског учитеља. Заиста, Конфучијева учења су преусмерила поштовање ка живима и ли (ритуали) које су Кинези традиционално давали мртвим прецима. Конфучије је такође направио револуционарне иновације у институцији наставе. Пре његовог времена, образовање је било доступно само онима који су могли да га купе. Конфучије је учио да образовање треба да буде отворено за све који имају интерес и интелектуалне способности, без обзира да ли могу да плате. Упркос овим радикалним иновацијама, Конфучије себе није видео као иноватора већ као обновитеља кинеских традиција. У складу са овом сликом о себи, каже се да је уредио пет традиционалних кинеских класика.
Као учитељ, Конфучије није имао за циљ да пренесе знање или негује интелектуалне способности, већ да негује квалитет унутрашње особе познате на кинеском као јен. Тај израз је тешко превести, али значи нешто попут „праве хуманости“. Конфучије је поучавао да људи могу да остваре овај унутрашњи квалитет помоћу спољашњих запажања: Могли су постати истински хумани обављајући своје дужности без размишљања о награди (ји) и поштујући правила пристојности (ли) која регулишу односе међу људским бићима. Када се примени на одређене улоге, Конфучије је процес неговања врлине назвао „исправљањем имена“, односно усклађивањем стварности са именима. На пример, Конфучије је учио да ако се неко зове родитељ или дете, треба да се понаша као родитељ или дете.
У Конфучијевом учењу, породични односи су камен темељац друштва, а поштовање деце према родитељима је кардинална врлина. У друштву, Конфучије заступа принцип реципроцитета: „Не намећујте другима оно што сами не желите“ (Аналекти 15.24). Он такође учи да најбољи начин владања није правилима и казнама, већ путем пристојности и моралног примера владара.
Након што је Конфучије умро, следбеници су сакупили изреке које су му приписане у свеску познату као Аналекти. То је главни извор Конфучијевих идеја. Почевши од династије Хан (206. п.н.е.), конфучијанизам је постао званично успостављен у Кини. Државни службеници су морали да положе исцрпљујући испит из пет конфучијанских класика. Царски званичници су одржавали култ Конфучија као део својих службених дужности. На крају је свака префектура (политичка јединица нешто попут округа) у Кини — преко 2.000 укупно — имала свој храм Конфучију. Иако је специфично богатство конфучијанизма варирало, Конфучијева учења су обликовала званични кинески живот све до комунистичке револуције под Мао Це-тунгом 1949. Вероватно је да и данас наставља да обликују незванични живот.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 100-101
0 $type={blogger}:
Постави коментар