Конфучијанизам

Утицајна источноазијска духовна и етичка традиција. Основао ју је Конфучије крајем шестог века п.н.е. Од тада је конфучијанизам често био званична идеологија кинеске државе.

ИСТОРИЈА

Конфуције [на латинском К'унг-фу-це, "Учитељ К'унг" (551–479 п.н.е.)] је био изузетно утицајан учитељ који је нагласио да је добро друштво важно за доброг човека, пошто су људска бића друштвена бића. Али је такође схватио да добро друштво заузврат зависи од добрих, високо мотивисаних људи. Први циљ, дакле, мора бити неговање људскости у себи. Веровао је да је то нешто што сви људи могу да ураде. Штавише, каже се да је уредио пет класичних књига кинеске мисли, а његови ученици су сакупили његово учење у збирку познату као Аналекти.

Каснији конфучијанци су поучавали правилном понашању у смислу пет односа: владар–поданик, отац–син, старији брат–млађи брат, муж–жена и пријатељ–пријатељ. Развили су и специфичне погледе на хуманост. Менције (кинески, Менг-це) (око 372–око 289. п.н.е.) је имао оптимистичан поглед на људско биће. Хуманост је, рекао је, присутна у свим људским бићима; једноставно јој је потребно право неговање да би процветала. Сјуенци (око 300–238 п.н.е.) се није сложио. По његовом мишљењу људи су по природи зли и нељудски. Да би се избегла зла која произилазе из похлепе и свађе, људи морају бити обуздани учењем и обредима. У то време Сјуенци је био утицајнији. Међутим, како је време пролазило, Менцијеве позиције су постале доминантне у конфучијанском размишљању.

Године 195. п.н.е. хански цар је на гробу Конфучија понудио свињу, овцу и вола. Овај чин означио је почетак званичне везе између конфучијанизма и кинеске владе. Да би неко постао државни службеник, морао је да положи исцрпљујући испит из конфучијанизма и конфучијанских класика. Култ Конфучија је такође постао главни део службених дужности.

Када је окончана династија Хан 220. године н.е., конфучијанизам је био привремено помрачен. Његово место на двору заузели су будизам и таоизам. Али око 1000. године н.е. конфучијанизам је поново почео да расте. Важни неоконфучијански мислиоци као што су Чу Хси (1130–1200 н. е.) и Ванг Јанг-минг (1472–1528) дали су конфучијанизму оно што му је изгледало тако озбиљно недостајало: метафизику (мисао о природи стварности) тако узвишену код будизма и таоизма. Конфучијанизам је постао доминантна идеологија Кине. Такође је био старији партнер у верској унији која је укључивала таоизам и будизам.

До 19. века, конфучијанизам је замро. Многи Кинези су га одбацили као старомодног и немоћног, посебно за разлику од новопридошлих европских сила. Демократска револуција повезана са Сун Јатсеном (1866–1925), а затим посебно комунистички режим који је успоставио Мао Це-тунг (1893–1976) прекинули су везе између конфучијанизма и владе. На копну, конфучијанизам је тешко страдао током Културне револуције 1966–69, али је кинеска држава на Тајвану сачувала ритуале Конфучија као део свог културног наслеђа.

УЧЕЊА

Конфучијанизам се фокусира на то како се људска бића понашају у друштву. Настоји да идентификује идеалан начин живота.

У конфучијанизму идеална особа је племенита особа. За Конфучија, племство не потиче од рођења. Произлази из неговања истинске хуманости (јен). То је учињено, веровао је Конфучије, кроз праксу ритуала (ли). Међутим, ритуали које је Конфучије имао на уму нису били верски обреди. Били су то ритуали поштовања које је неко показивао својим ближњима. Можемо увидети колико су Конфучијева учења заиста била радикална. Преусмерио је фокус са верских обреда. Пажња коју смо некада поклањали прецима смо сада поклањали животу на овом свету.

Пет односа унутар којих људи негују врлину поменутих изнад очигледно нису односи између једнаких. Они су такође јасно усмерени на мушкарце. Заиста, неки конфучијанци су сугерисали да, пошто је однос између мајке и њеног детета природан, однос оца и сина треба посматрати као темељ друштва. У сваком случају, односи нису једнострани. Свака особа има одговорности. На пример, млађи брат треба да поштује старијег брата. Али ако старији брат жели поштовање, треба да се понаша само на начине који су достојни поштовања.

ПРАКСЕ

Да би практиковали конфучијанизам, појединци негују врлину пажљиво обављајући своје обавезе. То укључује одговорности које би Северноамериканци назвали религиозним, као и оне које би назвали етичким. На пример, филозоф Ванг Јанг-минг је препоручио мирно седење као начин да се култивише духовност.

Примарни ритуал конфучијанизма, као кинеске државне религије, био је жртвовање. Конфучијанци су приносили жртве за претке, посебно за претке цара, за оне који су први донели културу и за самог Конфучија. Такође су приносили жртве за духове повезане са политичким институцијама, за силе природе и за универзум у целини.

Сложеност жртвовања зависила је од тога колико је прилика била важна. У најважнијим приликама жртве су биле свиња, овца или вол. Приликом приношења жртве, или цар или високи званичник би се поклонио, приносио приносе и молио се. У исто време се палио тамјан и свирали би музичари.

ОРГАНИЗАЦИЈА

Ниједан професионални свештеник није водио култ конфучијанизма. Научници обучени за конфучијанска учења јесу. То је била једна од њихових дужности као званичника кинеске државе. Када је цар био присутан, он би преузео водећу улогу.

За државни култ било је задужено посебно владино министарство. Између осталог, обезбедио би материјале коришћене за жртвовање, успоставио одговарајуће процедуре које треба поштовати и поставио календар, тако да се ритуали обављају у право време.

ЗНАЧАЈ

Конфучијанизам је дефинисао традиционалне вредности и идеје правилног понашања у Кини. Иако није у милости у комунистичкој Кини, живи на Тајвану. Конфучијанизам је такође дубоко утицао на традиционалне вредности и начин живота у Кореји, Вијетнаму и Јапану.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 98-100