Авгани, Џамал ал-Дин ал-

Авгани, Џамал ал-Дин ал 1838–1897

Џамал ал-Дин ал-Авгани, гласник реформи у муслиманском свету из 19. века, помогао је да се покрене покрет који наставља да утиче на савремени муслимански свет из сасвим различитих перспектива, од модернистичких до ултраконзервативних. Ал-Авгани је потекао из нејасних почетака. Док његово име указује на порекло из Авганистана, већина научника тренутно његово детињство смешта у Персију (данашњи Иран). Познато је да се његова породица придржавала шиитског ислама и да су означени као сејиди (тј. Мухамедови потомци). Ал-Авганијево порекло је додатно замагљено његовим раним путовањем.

У Ирану је ал-Авгани био образован у исламској теологији и филозофији. Чинило се да је развио посебну наклоност према Ибн Сини (познатом на Западу као Авицена, у. 1037). Преселивши се у Индију током младости, студирао је математику и науке. Чини се да је у то време развио своју снажну несклоност британској колонијалној власти. Закључио је да муслимани морају да се удруже, развију ревитализовани ислам који интегрише знање модерне науке и представља чврст фронт за упад британских и других западних влада.

Године 1871. преселио се у Египат и провео остатак деценије заговарајући политичке реформе. Његови антибритански ставови су коначно довели до тога да је прогнан 1879. и настанио се у Паризу. Тамо је 1881. објавио своју прву велику књигу, Ал-Радд ‘ала ал-Дахрији (Побијање материјалиста). Неколико година касније поново се упознао са Мухамедом Абдухом (1849–1905), прогнаним из Египта због учешћа у неуспешној побуни Ураби (1882). Њих двојица, којима се придружио Саад Заглул (1859–1927), каснији египатски премијер, покренули су новине (ал-Урва ал-Вутхка [Најјача карика]) 1884. Саад Заглул ће се вратити у Египат и појавити се почетком новог века као вођа египатског националистичког покрета за независност. Многи сматрају ал-Авганија оцем муслиманског национализма. У исто време, ал-Урва ал-Вутхка је постала платформа за ал-Авганијево гледиште које је користило рационално тумачење у разумевању ислама. Он би заступао ту позицију у разговорима са европским интелектуалцима, укључујући и библисту Ернеста Ренана (1823–1892), као и његове муслиманске колеге.

Ал-Авгани је наставио да путује у свом каснијем животу. Пружао је своје услуге и добио је покровитељство од неколико влада, укључујући Османско царство и његовог султана, Абд ал-Хамида (вл. 1806–1909) и Персију и њеног владара, шаха Насир ал-Дина (вл. 1848–1896). Такође је повремено критиковао своје покровитеље као посреднике растућег европског утицаја на Блиском истоку, укључујући реформе Танзимата осмишљене да модернизују пропали османски режим. Када су Британцима додељена ексклузивна права да контролишу производњу и извоз персијског дувана, ал-Авганијево првобитно одбијање споразума довело је до протеста против дувана 1891–1892 који су укључивали бојкот употребе дувана све док споразум није поништен. Шах је био приморан да то напусти.

1896. један од Ал-Авганијевих следбеника убио је шаха Насира ал-Дина. Ал-Авганија је султан ухапсио и приморао да до краја живота живи у Истанбулу у кућном притвору. Ту је умро 9. марта 1897. Прво је сахрањен у Истанбулу, али је 1944. године авганистанска влада затражила његове посмртне остатке. Превезени су у Кабул и смештени у маузолеј унутар Кабулског универзитета. У међувремену, његов реформистички импулс пренели су кроз 20. век особе попут Мухамеда Абдуха, Мухамеда Рашида Риде и Абу ал-Ала Мавдудија (1903–1979).

Види такође: Абдух, Мухамед; Исламизам; Истанбул; Шиа ислам.

ИЗВОР: Religions of the world, A comprehensive encyclopedia of beliefs and practices, J. Gordon Melton, Martin Baumann, Editors, Santa Barbara, 2010, 19-20