Афричка унутрашња црква је назив аутономне цркве створене као резултат успешног мисионарског напора покренутог 1890-их од стране Афричке унутрашње мисије (АИМ). АИМ је започео Питер Камерон Скот, белац који је живео на обали Кеније. Развио је визију линије хришћанских мисионарских станица од Момбасе до језера Чад, чији је циљ био да се одупру даљем ширењу ислама у региону. У том циљу основао је Афричку унутрашњу мисију као интерденоминалну протестантску мисионарску организацију 1895. године, а убрзо након тога отворена је прва станица у Нзауи н (или Нзаве), Кенија, око 200 миља од обале, међу народом Акамба. Пре него што је умро следеће године, добио је подршку бројних конзервативних црквених вођа у Сједињеним Државама. Наследио га је Чарлс Е. Харлбарт, који је служио као генерални директор АИМ-а до 1927. Након паузе за прикупљање нових мисионара, посао се проширио по Кенији (укључујући народе Масаи и Туген) и ушао у Тангањику (данас Танзанија) у 1909. Прогурао се до источног Конга међу народом Занде 1912., уз помоћ америчког председника Теодора Рузвелта, који је добио дозволу белгијске владе. После Првог светског рата, рад се проширио на Уганду (1918), Централноафричку Републику (1924) и јужни део Судана. Истовремено, финансијска подршка за рад ширила се кроз конзервативне цркве широм енглеског говорног подручја.
Заједно са његовим радом, основане су школе, пре свега Академија Рифт Вели у Кијабеу, Кенија (чији је камен темељац поставио Рузвелт 1906. године). Ове школе (сада укључујући средње школе, библијске школе и теолошки колеџ) почеле су да стварају домаће руководство, које је заузврат почело да ствара подршку урођеника за растућу мисију. Црква у Танзанији је у једном тренутку управљала са више од 300 основних и средњих школа, али су оне сада прешле под контролу владе.
Године 1930. АИМ је успео да одустане од подршке грађана из свог буџета. Године 1943. мисија у Кенији је успоставила самоуправну Афричку унутрашњу цркву, а 1971. црква је преузела контролу над осталим радом и објектима мисије. Црква је основала свој мисионарски одбор и ангажовала свог првог мисионара 1960. Црква у Танзанији је постала аутономна 1964. АИМ наставља да нуди значајну подршку и остаје активан широм Африке.
Црква се придржава конзервативне евангелистичке перспективе, али где је било потребно придружила се либералнијим протестантским црквама, па чак и Римокатоличкој цркви у заједничком циљу. Ово се посебно манифестује у Судану, где је чланица Суданског савета цркава. Има скупштинску организацију. Афричка унутрашња црква, са више од милион чланова, друго је по величини црквено тело у Кенији (Римокатоличка црква је већа). То је једна од већих цркава у Танзанији, са више од 300.000 чланова, првенствено међу народом Сукума. Има мање чланства у Демократској Републици Конго, Судану и Централноафричкој Републици, иако има велику базу међу Суданцима. АИМ Интернационал подржава више од 300 мисионара у Кенији и приближно 100 радника у суседним земљама. АИМ Интернационал има интернет страницу на адреси http://www.aimint.org/.
Афричка унутрашња црква у Судану постала је аутономно тело 1972. године. У то време имала је око 1.000 чланова. Средином прве деценије новог века, пријављено је око 123.000 чланова у 180 скупштина. Такође се придружила Светском савету цркава (2001), међу његовим теолошки најконзервативнијим телима.
Такође видети: Римокатоличка црква; Светски савет цркава.
ИЗВОР: Religions of the world, A comprehensive encyclopedia of beliefs and practices, J. Gordon Melton, Martin Baumann, Editors, Santa Barbara, 2010, 24-25
0 $type={blogger}:
Постави коментар