Аријанство

Аријанство је добило име по Арију, хришћанском свештенику из Александрије који је учио да Син Божији, друго лице Тројице, није Бог у истом смислу као Отац. Веровао је да је Син Божији постојао пре времена, али да га је Отац створио и стога Син Божији није вечан као Отац. Арије је имао обичај да каже за Сина Божијег: „Било је време када га није било."

Када се епископ Александар супротставио Арију, он је свој случај однео Јевсевију, епископу Никомидије, коме је био наклоњен цар Константин Велики. Да би окончао спорове који су настали због Аријевог учења, Константин је позвао на општи сабор који се састао у Никеји 325. н.е. Арија и његове следбенике осудило је 318 епископа у Никеји који су такође саставили вероисповедање у којем је изнет православни поглед на Тројицу. Познат као Никејски Символ вере, он каже да је Син Божији „Јединородни, од Оца рођено пре свих векова; Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог, рођен, не створен, једносуштан Оцу,...” Термин који се користи да изрази идеју да је Син Божији једносуштински, или од „исте супстанце“, као што је Отац, омоусиос, постао је окупљајући поклич за православну страну, изражавајући јединство природе између Оца и Сина Бога.

Године након Никејског сабора биле су бурне, у којима су се многе групе противиле учењу сабора. Разлог зашто је аријанизам наставио да врши утицај након своје осуде био је у великој мери заслужан за цареве овог периода. Неки су били отворено наклоњени овој јереси, док су други – желећи политички мир и јединство у царству – покушавали да изнуде компромисе који су били неприхватљиви онима који се боре за једнакост Сина Божијег са Оцем. Неки епископи су били ортодоксни у свом схватању Сина Божијег као истинског Бога, али су се противили речи омоусиос јер је нису могли наћи у Светом писму. Други су се плашили да та реч одише савелијанством — ранијом јереси која није правила коначну разлику између Оца и Сина Божијег, сматрајући да су божанске личности само различити начини постојања Бога.

Бранитељ православног положаја био је Атанасије, наследник Александра у епархији Александријској. Атанасије се снажно супротстављао свим облицима аријанства, учећи да Син мора бити Бог у пуном смислу, јер нас поново сједињује са Богом својом смрћу на крсту. Онај ко није истински Бог, тврдио је, не може нам донети удео у божанском животу. Атанасије је пет пута одлазио у изгнанство због своје неуморне одбране Никеје. Синод одржан под његовим председавањем у Александрији 362. године окупио је православну страну након што је разјаснио неспоразуме због терминологије. Овај синод, заједно са напорима Кападокијаца, теолога који су узели заставу православља након Атанасијеве смрти, отворио је пут Цариградском сабору 381. године, који је поново потврдио Никејски симбол вере и његову осуду аријанства.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 26