Бенедикт

Бенедикт (око 480–547 н.е.), верски вођа

Бенедикт је рођен у Норчи у Италији. Оно што се о овом хришћанском јунаку зна скоро у потпуности је црпљено из његовог биографа, (светог) Григорија Великог, који живот и чудеса великог монашког ктитора бележи у другој књизи својих Дијалога. Иако је Бенедикт започео високе студије у Риму, изопачени животи његових колега студената навели су га да напусти град и да потражи самоћу у оближњим планинама Субиако. Три године је живео у пећини као пустињак све док нису дошли ученици и на крају се око њега формирала заједница. Григорије прича да је заједница прерасла у 12 манастира од по 12 монаха.

Међутим, љубомора суседног свештеника натерала је Бенедикта да напусти Субиако и да оснује манастир у Монте Касину (око 523. н.е.). Брдо на коме је подигнут овај манастир налази се на стратешки важном месту поред пута који води од Рима до Напуља. Пошто нико није могао да заузме такву локацију без одобрења владе, Бенедикт је сигурно имао везе на двору. Његова слава се проширила и на варваре који су нападали, као што сазнајемо из приче о његовом сусрету са Тотилом, краљем Гота, који се зауставио да посети Божијег човека на путу да опљачка Рим. Тотила је био импресиониран светошћу и пророчким даровима игумана, што може објаснити његов каснији улазак у Вечни град, а да га није уништио. Када је Бенедикт први пут заузео Монте Касино, на врху је пронашао храм Аполона, коме су се локални становници у подножју планине још увек клањали. Свети игуман је срушио олтар Аполону, претворио храм у капелу посвећену славном светом Мартину и преобратио мештане.

Григорије такође прича да је Бенедикт имао сестру (свету) Схоластику, која га је — такође посвећена девствености — посећивала једном годишње. Када је умрла, Бенедикт је положио своју сестру у гроб који је припремио за себе и у који ће ускоро (у року од 40 дана) доћи да га са њом подели у смрти (око 547). Бенедиктов највећи дар потомству је његово Правило, које оцртава начин живота заснован на Светом писму и на неколико монашких правила пре Бенедикта. Бенедиктов живот обухватао је време политичких преокрета у Италији, пошто су варварска племена полако стекла контролу над полуострвом. У року од 30 година од његове смрти, Лангобарди су уништили Монте Касино. (Манастир ће доживети неколико разарања и обнова у својој историји, све до чувеног бомбардовања из Другог светског рата и накнадне реконструкције.)

Правило светог Бенедикта се у другим манастирима држало испрва у мешовитом облику, поред осталих монашких правила. Међутим, почело је полако да замењује друга правила, првенствено због своје унутрашње мудрости и умерености, али и због свог односа према Григорију Великом, а тиме и према Риму и ауторитету папе. То је био случај у Енглеској, која има најстарији сачувани примерак Правила из прве половине осмог века. А ту је такође био англосаксонац, мисионар Бонифације, који је промовисао правило светог Бенедикта у франачком краљевству на „Немачком савету“ 743. године на континенту. Годину дана касније Бонифације је основао опатију Фулда у Баварској, која је прва позната опатија која се придржава само Правила Светог Бенедикта.

Његов успон до универзалне важности, међутим, био је дело Бенедикта Анијанског који је убедио цара Карла Великог — који је тражио начин да уједини и реформише манастире свог царства — да је Бенедиктово правило најуравнотеженије и умереније од свих постојећих правила, способно да га прилагоди свака монашка кућа, и имао је у својој посвећености светим писмима и литургији културни елемент који је Карлу Великом био потребан за његову реформу. Цар и његов наследник Луј Побожни су тада наметнули Правило светог Бенедикта свим манастирима (око 816). Бенедиктински манастири су цветали и ширили се по целом свету.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 48-49