Василије Велики

Василије Велики (4. век н.е.), верски вођа

Василије је стекао репутацију у раној цркви због својих напора у литургији, монаштву и доктрини. Почасти које су му указане издвајају га међу највеће хришћанске учитеље свог доба: један од „Три Света Јерарха“ (други су Јован Златоусти и Григорије Назијанзин), један од тројице „Кападокијских отаца“ (други су његов брат Григорије Ниски и Григорије Назијанзин), и обично се назива Василије Велики. Међу његовим достигнућима су Литургија Светог Василија (обично коришћена у грчким црквеним службама), Филокалија (Оригенове духовне изреке, коју су саставили Василије и Григорије Назијанз) и Василијево правило (устав који прате многи православни манастири), а да не говоримо о његовим неуморним напорима да уједини грчку културу са хришћанском црквом која излази из мрака прогона и изолације семитског порекла.

Рођен је у богатој и побожној хришћанској породици у Понту (данашњи Кајсери, Турска) око 330. н.е. Његов привилеговани статус му је омогућио да добије најбоље класично образовање: седео је испред Либанија, прослављеног учитеља неоплатонизма у Константинопољу, и дружио се са Јулијаном Отпадником. Његова породица, међутим, није се држала свог друштвеног статуса јер су постали вође аскетског покрета, тренда међу хришћанима да себи ускраћују светску удобност и статус како би се вратили духовним приоритетима. Сходно томе, његова бака Макрина, његови родитељи Василије и Емилија, његова сестра Макрина и његова млађа браћа Григорије и Петар су од свих хришћана поштовани као свеци. Иако је Василије био учен, изабрао је аскетски живот. Његово васпитање, утицај раног учитеља и његова ходочашћа у Свету земљу навели су га да оснује сопствену заједницу у Кападокији. Његов сјајни пријатељ Григорије Назијанзин и многи други придружили су се Василију у овом животу, привучени ревношћу и духовним размишљањем младог Василија.

Нови начин живота који је започео Василије није био намењен духовној елити или мистичном појединцу. Уместо тога, Василије је то желео за све хришћане, а не само за монахе. Идеали су укључивали заједничку и приватну молитву, послушност духовном претпостављеном, добровољно сиромаштво, добротворне акције и физички рад. Упркос свом аскетском пореклу, живот у заједници се ценио више од усамљеничког живота, а умереност више од екстремних индивидуалних вежби. Ове идеје су постале срж Василијевог правила и имале су дубок утицај на Бенедикта и бенедиктинце, у латинској цркви пандан грчком монаштву.

Постао је епископ 370. године и тако је морао да подели своје време између монашког и активнијег живота. Значајна су његова пасторална задужења за друштвене програме и добротворни рад. На пример, изградио је комплекс зграда за опслуживање болесних, сиромашних, ходочасника и странаца, чиме је постао омиљен код обичног човека. Чак је и цар Валент, заговорник аријанства, а не православног хришћанства, подржао Василијев приступ угроженима у његовом региону. Пред крај свог живота Василије се све више бавио црквеним споровима. Напорно је радио на изградњи јединства између Грчке и Латинске Цркве, као и на усмеравању теолошких расправа о природи Тројице и божанству Исуса (Христа) из Назарета. Умро је 379. н.е.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 48