Нови верски покрети у Африци

Религијски покрети који су настали у Африци почев од касног 19. века. У протеклих 125 година Африканци су покренули хиљаде верских покрета.

Назив „нови верски покрети“ може да остави погрешан утисак. Већина афричких нових религиозних покрета су заправо облици хришћанства. Северноамериканци и Европљани су их назвали „новима“ јер су их Африканци који су одбацили европску и северноамеричку контролу развили и водили. У ствари, међутим, афрички покрети често више личе на рано хришћанство описано у Библији него што то чини хришћанство у Северној Америци и Европи. На пример, као и најранији хришћани, чланови ових покрета често верују у духове, које им вера у Исуса дозвољава да контролишу, и често лече снагом молитве. Неки од ових покрета су сада чланови Светског савета цркава. Други афрички нови религиозни покрети се ослањају на домородачке или домаће афричке традиције. Неколико њих је настало унутар ислама.

ЕТИОПСКЕ И СЕПАРАТИСТИЧКЕ ЦРКВЕ

У поређењу са активностима у Америци и Азији, европска колонизација Африке почела је релативно касно, 1870-их. У 19. веку, северноамерички и европски, посебно британски, хришћани су веома озбиљно схватали мисионарски рад. Они су такође узимали сопствену супериорност здраво за готово, а понашали су се на начин који је чинио њихове расистичке ставове и претпоставке превише очигледним.

Многи Африканци су сматрали да је порука хришћанства привлачна, а неки од њих су се придружили мисионарским црквама. Али многи су такође сматрали неподношљивом подређеност коју су искусили у овим црквама. На пример, 1890. године први афрички англикански бискуп Семјуел Краутер (око 1807–91) изненада је и неоправдано изгубио свој положај. Као резултат таквог третмана, многи Африканци су напустили цркве које су водили Европљани и Северноамериканци и основали своје цркве. Неке од ових цркава су назвали „етиопским“. Етиопија представља моћан симбол афричке независности, јер има древну хришћанску цркву и само је накратко колонизована. Прве етиопске цркве почеле су у Јужној Африци и Нигерији 1890-их. Истакнути међу њиховим оснивачима у Јужној Африци су ујак и нећака: Мангена Мааке Моконе (1851–1931), првобитно методиста, и Шарлот Мање Максеке (1874–1939), првобитно презвитеријанка. Обојица су основали етиопске цркве повезане са афричким методистичким епископалним црквама у Сједињеним Државама.

АФРИЧКЕ ДОМАЋЕ ЦРКВЕ

Други скуп цркава није имао историјску везу са раније успостављеним хришћанским црквама. Почели су их афрички пророци. Имају различита имена: афричке аутохтоне цркве, афричке независне цркве, цркве које су покренули Африканци и цркве које су установили Африканци.

Пророци који су основали ове цркве наглашавали су способност да се контролишу духови и исцељују помоћу Исусове силе. Нудили су заштиту од враџбина. Такође су позивали људе да напусте традиционалне афричке религије и да униште своје традиционалне религиозне слике. Неки који су их чули, као што су следбеници пророка из Конга Симона Кимбангуа (1889?–1951), правили су велике ломаче да би управо то урадили. Припадници ових цркава такође често носе бело као симбол чистоте.

Многи афрички пророци узнемирили су колонијалне власти. Као резултат тога, неки од најпознатијих су своје поруке ширили само кратко, све док их власт није зауставила. Ипак, њихове цркве су се често наставиле. Неколико цркава је сада прилично великих и добро познатих.

Пророк Вилијам Вејд Харис (почетке 1860-их – 1929) (његово средње име је афричко име које се изговара као веј-деј) примио је своја откровења од Бога док је био у затвору због политичких активности. Иако је био из Либерије, најефикасније је проповедао у Обали Слоноваче. Уместо да оснива цркве, рекао је својим следбеницима да ће мисионари доћи и донети поруку хришћанства. Године 1924. методистички мисионари су први пут дошли у Обалу Слоноваче, али Методистичка црква у Обали Слоноваче датира своје оснивање у 1914., годину Харисове мисионарске активности.

Однос између Хариса и методистичких мисионара није увек био добар. На пример, по узору на Аврама, Јакова и друге у Библији, Харис је дозволио полигамију; методисти нису. Неки од Харисових следбеника су основали своје цркве. Две цркве у овој традицији су Црква дванаест апостола у Гани, коју је основала Грејс Тани (ум. 1958), која је себе сматрала једном од Харисових жена, и црква Деима у Обали Слоноваче, коју је основала Мари Лалоу (р. 1951).

Пророк у Белгијском Конгу који је имао слично кратку каријеру, али је оставио трајно наслеђе био је Симон Кимбангу. После мање од годину дана служења, које је укључивало исцељење, влада је бацила Кимбангуа у затвор и он је тамо остао деценијама. Његова црква је, међутим, на крају добила званично признање владе. Под називом L’Eglise de Jesus-Christ sur la terre par le prophete Simon Kimbangu (Црква Исуса Христа на Земљи преко пророка Симона Кимбангуа), то је највећа независна црква у Африци.

Неке аутохтоне афричке цркве наглашавале су усрдну молитву, пост, снове, визије и исцељење. Ове карактеристике карактеришу цркве Аладура у Нигерији. (Аладура је реч на јоруби која значи „власник молитве“.) Пример цркава Аладура је Христова апостолска црква, настала 1920-их. Одбацује употребу било традиционалне или научне медицине. Исте карактеристике карактеришу и сионистичке цркве у Јужној Африци. Сионистичке цркве су добиле своје име јер је њихова инспирација првобитно дошла из Евангелистичке хришћанске католичке цркве Сиона, Илиноис. И сионистичке и Аладура се односе на групе цркава, а не на једну цркву.

Док су неки оснивачи афричких цркава били пророци, неки су били више од пророка: они су били Месије. Чувени пример је верски вођа Зулуа Исаија Шембе (1867–1935). Добио је позив од Бога у визији и основао цркву у сионистичкој традицији познату као црква амаНазарета. Године 1912., након искуства сличног Исусовом искушењу у пустињи, добио је моћ да исцељује и изгони демоне. Он је себе видео као Месију посланог Зулуима, као што су Мојсије и Исус послани Јеврејима. Праксе богослужења његове цркве укључују плесове у традиционалном Зулу стилу и химне које је сам Шембе написао.

ДРУГИ АФРИЧКИ НОВИ ВЕРСКИ ПОКРЕТИ

Велики део Африканаца практикује ислам. Међутим, нови верски покрети међу афричким муслиманима били су релативно ретки. Могући примери могу укључивати успон нових братстава унутар суфизма.

Други афрички покрети су, међутим, у потпуности одбацили хришћанство и ислам и покушали да ревитализују домородачке традиције. Један пример је покрет који је предводила Алинеситу Дијата (1920–44), жена Диола из Сенегамбије у Западној Африци. Одупирала се утицају и хришћанства и ислама, као и француске колонијалне владе, позивајући људе да оживе кишне ритуале и да сваког шестог дана поштују традиционални дан одмора. Због њеног успеха, колонијална влада ју је ухапсила 1943. Нестала је и умрла у егзилу, иако је њена смрт била тајна више од 40 година.

Још један покрет аутохтоног препорода носи име бвити. Настао је међу народом Фанг у Габону почетком 20. века. Изграђен је на традиционалним култовима предака, али се мењао током година додавањем различитих веровања и ритуалних система. У неким круговима је најпознатији по ритуалној употреби биљке ибога, халуциногена који не изазива зависност.

ЗНАЧАЈ

Африка је, вероватно, најживописнији дом хришћанства данас, а тој виталности доприносе такозвани афрички нови религиозни покрети. Неки су почели да се шире изван Африке у Северну Америку и друга места. Какав ће утицај имати широм света у 21. веку, остаје да се види.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 3-5