Антисемитизам

Речи, дела и ставови усмерени против Јевреја јер су Јевреји. Термин је заправо сковао 1879. године Вилхелм Мар, немачки конзервативни политичар, да би идентификовао антијеврејску расну политику коју су он и његови колеге конзервативци заступали. У 20. веку антисемитизам је довео до убиства око 6 милиона Јевреја у Холокаусту.

АНТИСЕМИТИЗАМ У АНТИЧКОМ СВЕТУ

Иако је та реч први пут скована 1879. године, антисемитизам никако није нов. Након освајања Александра Великог (ум. 323. п.н.е.), култура која говори грчки или „хеленистичка“ постала је норма широм источног Медитерана и Блиског истока. Они који су повремено фаворизовали хеленистичку културу гледали су на Јевреје презриво. Многи Грци су ценили разум у потрази за истином. Неки од њих су сматрали да је Јеврејско ослањање на Божје откривење сујеверје. Још већи број Грка доживљавао је праксу обрезања, важног знака идентитета за јеврејске мушкарце, као неукусно сакаћење тела.

Хеленистичка култура, међутим, није била примарни извор антисемитизма у античком свету; то је било хришћанство. Неки виде доказе антисемитизма у најсветијим списима хришћанства, Новом завету. Одговарајући одломци укључују Матеја 23, Јована 8,34–47 и, најсудбоносније, Матеја 27,25, у којима „Јудеји“ проглашавају себе и своје потомке кривима за Исусову смрт. Многи библисти виде ове и друге одломке као мотивисане жестоком конкуренцијом између Јевреја и раних хришћана. Не сматрају их историјски поузданим.

На основу таквих одломака, древни хришћански учитељи су могли да изговарају жестоке антисемитске изјаве. На пример, Јован Златоусти (око 347–407), вођа православне цркве у Малој Азији (сада Турска), учио је да су Јевреји подлији од дивљих животиња и да су сви хришћани дужни да их мрзе. Августин, епископ Хипона и један од најутицајнијих римокатоличких мислилаца, написао је „Трактат против Јевреја“. Он је учио да Јевреји треба да буду понижени за казну због одбацивања Исуса.

АНТИСЕМИТИЗАМ У СРЕДЊОВЕКОВНОМ И РЕФОРМАЦИОНОМ ПЕРИОДУ

Током средњег века, антисемитска активност прешла је из региона око Средоземног мора у Европу.

Јеврејима је систематски забрањен приступ многим економским институцијама. Теолог Тома Аквински је учио да, пошто су Јевреји криви за богоубиство („убијање Бога“), принчевима је било дозвољено да узму њихову имовину кад год пожеле. Нарочито од 1200. године, Јевреји су морали да живе у одвојеним областима, понекад окруженим зидовима. На италијанском су се ова подручја звала гета.

У истом периоду су се шириле гласине о Јеврејима. Речено је да су се заверили против хришћанства, намерно да оскрнаве хостију (хлеб за причешће) као што су оскрнавили Христово тело, и да убијају хришћанску децу и користе њихову крв у ритуалне сврхе. Неки европски хришћани користили су последњу оптужбу да оправдају линч Јевреја више од 800 година. Такође током средњег века, Јевреји су протерани из свих земаља у Европи осим из Пољске. Постали су жртве погрома или масакра, на пример, током крсташких ратова и Црне смрти (1348–1350). Поред тога, шпанска инквизиција је жестоко прогонила неке Јевреје.

Протестантска реформација (16. век) донела је још прогона. На пример, Мартин Лутер је мислио да је очистио хришћанство од свих препрека које су спречавале људе да постану хришћани. Био је увређен што се Јевреји нису обратили. Године 1543. написао је књигу Против Јевреја и њихових лажи. У њему је подстицао своје следбенике да спале синагоге и краду земљу у власништву Јевреја.

АНТИСЕМИТИЗАМ У САВРЕМЕНОМ ПЕРИОДУ И САДАШЊОСТИ

Покрет мисли познат као просветитељство (од 17. до 18. века) променио је положај Јевреја у европском друштву. Учио је да сва људска бића, на основу тога што су људи, уживају одређена основна грађанска права. Према америчкој „Декларацији независности“, ова права су укључивала „живот, слободу и потрагу за срећом“. Под утицајем оваквог размишљања, једна за другом европска држава уклањала је законска ограничења која су била постављена Јеврејима. Нарочито током 19. века Јевреји су почели у теорији да равноправно учествују као пуноправни чланови европског друштва.

Међутим, крајем 19. века дошло је до негативне реакције. Неки политичари су користили идеје о раси и генетици да развију антисемитски програм. Они су Јеврејима приписивали салву порока и лобирали за поновно увођење традиционалних ограничења. У 20. веку ова реакција је добила ужасне размере у нацистичком Холокаусту.

Антисемитизам и данас постоји, али међу Американцима и Европљанима отворени антисемитизам је углавном ограничен на маргиналне групе као што су Кју Клукс Клан и неонацисти. Оснивање државе Израел 1948. године изазвало је пораст антисемитизма у исламском свету, где је раније био мање распрострањен. У Сједињеним Државама, антисемитске изјаве вођа Нације ислама допринеле су тензијама између јеврејске и афроамеричке заједнице.

ЗАКЉУЧАК

Антисемитизам има дугу историју. Посебно је био уобичајен међу европским хришћанима и њиховим потомцима. Најмање у последњих 1.000 година, ова историја је укључивала тешка зверства. У исто време, било би веома погрешно мислити о свим хришћанима и муслиманима као о антисемитима. Нарочито од Другог светског рата, многе хришћанске цркве и деноминације су напорно радиле да развију уважавање и поштовање јудаизма.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 21-22