ВАРЛААМ КАЛАБРИЈСКИ

ВАРЛААМ КАЛАБРИЈСКИ (око 1290–око 1350), хуманиста, филолог и теолог; један од претеча ренесансе. Варлаам је рођен у општини Семинара у Калабрији, Грк по етничком пореклу и језику и припадник верских група које су још увек чувале сећање на своју православну хришћанску прошлост у јужној Италији. Временом су становници овог региона били приморани да се потчине Риму, али су се због своје дуге традиције осећали као православци. Верска двојност грчких заједница јужне Италије објашњава осцилацију у Варлаамовом заговарању две супротстављене традиције. Био је поседнут сентименталном љубављу према православљу због свог грчког порекла, али је као теолог и филозоф био под утицајем западне схоластике.

Године 1326, путујући из Италије на грчко полуострво, Варлаам је скинуо одећу западног монаха и обукао грчку монашку одећу. У Солуну је остао неколико година и учврстио свој углед као филозоф. Варлаам се касније настанио у Цариграду, где је убрзо стекао поверење црквених и политичких кругова, посебно цара Андроника III Палеолога, који му је доделио професорску катедру на универзитету. Нико није сумњао у искреност његових православних убеђења. Постављен је за игумана манастира Спаса нашег и поверене су му две поверљиве мисије у име цара. Током година 1333–1334, Варлаам се обавезао да преговара о унији цркава са представницима папе Јована XXII. За ову прилику написао је двадесет и једну расправу против Латина у којој се супротстављао папском примату и филиокве доктрини. Године 1379. послат је прогнаном папи Бенедикту XII у Авињон да предложи крсташки рат против Турака и да разговара о унији цркава, али није успео.

Реакција против Варлаама није закаснила и на филозофском и на теолошком фронту. У јавној расправи са Никифором Григором, Варлаам је поражен. Озбиљнији је био његов пораз у области богословља од духовника Григорија Паламе. Због својих западних теолошких претпоставки, Варлаам није био у стању да разуме мистичко-аскетску традицију Истока, па ју је критиковао, што је резултирало да је осуђен у Цариграду на синоду 1341. године, а и он и његови следбеници су били осуђени и формално анатемисан на тамошњим синодима 1347. и 1351. После осуде вратио се на Запад и приклонио се римокатолицизму; касније га је папа хиротонисао за бискупа, што је на Истоку тумачено као потврда сумњиве улоге коју је имао у редовима грчке цркве.

Варлаамова теолошка дела обухватају осамнаест анти-латинских расправа, антиисихастичких списа (О светлости, О знању и Против Месалијана, који су сви изгубљени), и расправе и писма која подржавају западну теологију, као што су Саветодавни дискурс и Дискурс папи Бенедикту XII. У својим антиисихастичким делима Варлаам је сматрао да је познавање светске мудрости неопходно за усавршавање монаха и негирао је могућност виђења божанског живота. Поред богословских дела, Варлаам је компоновао и философска, астрономска и математичка дела. Међу њима су његова Етика према стоицима, расправа о израчунавању помрачења сунца, шест књига о аритметици и парафраза друге књиге Еуклидових елемената.

Производ и Истока и Запада, Варлаам је утицао на културу и једног и другог. Петрарка и Бокачо су били његови ђаци, и нема сумње да је допринео јачању струје која је довела до италијанске ренесансе. С друге стране, Варлаамово интересовање за исихастичку расправу резултирало је развојем живог теолошког покрета у четрнаестом веку у Цариграду и Солуну. Једна од његових последица било је и формулисање мистичко-аскетског учења православне цркве од Григорија Паламе.

Варлаам је преценио значај филозофије (посебно грчке философије) за теологију, тврдећи да само кроз филозофију човечанство може доћи до савршенства. Тиме је негирао обнављајућу силу Духа Светога, који и од необразованих људи чини свете, као што је рибаре чинио апостолима. Као хуманиста, Варлаам је ставио нагласак на створена средства спасења (нпр. филозофију и знање) и смањио улогу благодати Светог Духа.

---

BARLAAM OF CALABRIA, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 2, SECOND EDITION, ATTRIBUTES OF GOD • BUTLER, JOSEPH, 788-789