Хиндуизам се састоји од обимног корпуса мисли и филозофије распоређених у оквиру бројних различитих школа и тенденција, које су се развијале током векова док су научници поново прегледавали или давали коментаре постојеће литературе. Конкретне конфигурације мисли и литературе укључене у хиндуистичку мисао распоређене су на начине који нису увек интуитивно очигледни западном уму. Уместо тога, концепти исправности исхране и облици јавне дужности су комбиновани са епистемолошким и лингвистичким истраживањима. Хиндуистички поглед на универзум најчешће препознаје присуство божанског унутар сваког аспекта ткива постојања, а то је помешано са осећајем личне везе са појединачним божанствима. Сходно томе, немогуће је одвојити исправно понашање од исправних облика размишљања.
Хиндуистички филозофски концепти су обилно распршени кроз стихове дела као што су Бхагавад Гита и Махабхарата, као и Веде, Упанишаде и други текстови, првенствено написани на санскритском језику. Пошто се санскрит сматрао светим језиком и блиско повезан са природом универзума, питања која се односе на језик такође се сматрају релевантним за филозофију.
Општа филозофска питања укључивала су епистемичка, морална и метафизичка питања. Епистемска забринутост је дубоко повезана са проучавањем санскритског језика. Такође се бави различитим начинима перцепције и смисла универзума. Могући облици интеракције укључивали су закључивање, чулну перцепцију и облике логичке дедукције. Они су такође укључивали више облике јогијске перцепције виших духовних стања која су била повезана са будистичким концептом просветљења. Многи облици медитације укључени су у покушаје разумевања духовне природе универзума.
Морална питања су углавном била усредсређена на концепте дарме и карме. Ово последње се односи на међуоднос између узрока и последице и датира из времена Упанишада. Сва дела која почине појединци су морално добра или лоша, и свако ће обезбедити добру или лошу карму, која ће се везати за индивидуалну душу. Да би душа постигла свој циљ разумевања природе универзума, неопходно је да акумулира добру карму и елиминише лошу карму. Филозофи су се разликовали у погледу ефикасности медитације, добрих дела или акција за постизање овог разумевања. Дарма се односи на различите методе којима треба да се извршавају дужности, у односу на временске и духовне обавезе. Многе наредбе о овом облику моралног понашања садржане су у Дарма сутрама, које су текстови под утицајем Веда који оцртавају различите облике понашања. Неке од многих сутри су касније развијене у шастре, које су коришћене за уоквиривање хиндуистичких закона и друштвених прописа, укључујући кастински систем.
Метафизичке бриге су представљале природу божанског и начин на који му се може приступити. Атман, или душа, често се узимао као јединица анализе. Централна метафизичка брига била је да се разуме специфична природа атмана и како је он повезан са ширим универзумом. Неки су веровали да је атман суштински део универзума и да представља микроскопски, али неодвојиви део већег универзума. Особа која је способна да сагледа ову стварност кроз вишу духовну перцепцију има могућност да се ослободи болног циклуса рађања и поновног рађања. Међутим, каснији развој мисли ставио је већи нагласак на улогу богова и божанске милости у омогућавању атмана да се уздигне на виши ниво разумевања.
Шанкара (око 788–820 н.е.) је био недуалиста школе адваита веданте и био је утицајан у развоју концепта атмана као изједначавања са Брамом, који је универзална душа која прожима цео универзум. Пошто Брама није само универзалан, већ је вечан и вечно непроменљив, атман и друге физичке манифестације универзума су неки облик сенке репрезентације вечног, и могуће је за појединца, кроз култивисање способности истинског вида, да се постигне увид у стварност у процесу који је веома сличан нирвани будизма.
ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 199-200
0 $type={blogger}:
Постави коментар