Хијероглифи

Систем писања познат као хијероглифи коришћен је за писање старог египатског језика пре 3000. п.н.е. до касног четвртог века н.е. Сваки симбол у овом систему познат је као хијероглиф. Термин хијероглиф (што значи „свето писмо“) сковали су стари Грци, који су знали да су Египћани своје писање понекад називали „божанским писмом“.

Око 500 хијероглифских знакова који су били у уобичајеној употреби могу се груписати у три класе: логограми, фонограми и одреднице. Логограми (који се називају и идеограми) су појединачни знакови који представљају комплетну реч. Ових знакова, остатака пиктографског порекла система, релативно је мало. Далеко чешћа је друга класа знакова, названа фонограми. Фонограм не представља реч, већ звук или групу звукова. Постоје три врсте фонограма: они који означавају један, два или три сугласника. Знакови који означавају један сугласник могу се назвати „азбучним“, али Египћани су у ствари ретко користили само ове једноставне абецедне знакове за писање речи. Треба напоменути да писмо указује само на сугласнике; самогласнике би морао да достави читалац. Трећа класа хијероглифа је позната као одреднице. Ови знаци, којих има много, немају фонетску вредност, већ се појављују после других хијероглифских знакова (фонограма) да би указали на семантичку категорију речи. Одреднице су често од велике помоћи у разликовању хомонима, који преовлађују због недостатка самогласника у писму. Хијероглифски текст се може писати хоризонтално с лева на десно или с десна на лево или вертикално одозго на доле.

Употреба хијероглифског писма углавном је била ограничена на уклесане или осликане натписе, од којих је већина била монументалне или религиозне природе. Већ у староегипатском периоду (средина трећег миленијума п.н.е.) Египћани су користили поједностављено курзивно хијероглифско писмо, или, чешће, још курзивније писмо познато као хијератско (од грчког, „свештенички“), за текстове писане мастилом. Знаци курзивног писма, посебно хијератског, могу изгледати сасвим другачије од својих хијероглифских пандана. До касног египатског периода, који почиње отприлике 1600. п.н.е., развио се још скраћенији и курзивнији облик хијератског, познат као демотички (од грчког, „популаран“). Са доласком хришћанства у Египат, многи Египћани су усвојили грчко писмо за писање свог језика. Ово усвојено писмо је познато као коптски алфабет, као и сам египатски језик када је написан овим писмом. Оно што разликује коптски алфабет од грчког јесте додавање осам знакова, преузетих из демотског писма, који су били потребни да би се представили гласови који се не налазе у грчком.

Готово одмах након што је хијероглифски систем престао да се користи (последњи познати хијероглифски натпис направљен је 394. н.е.), способност читања је изгубљена. Након што се то догодило, уобичајено се веровало да ови симболи не представљају стварни језик, већ да су нека врста мистичног представљања идеја. Тек након открића Розетског камена 1799. године — на коме је исти текст био написан хијероглифима, хијератским и грчким језиком — научници су успели да дешифрују древно писмо.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 198-199