Епикурејство

Епикурејство је добио име по филозофу Епикуру, који је основао школу учења у Атини која је трајала седам векова након његове смрти. Епикур (342–270 п.н.е.) је био грађанин Атине, одрастао на острву Самос. Његов допринос је био усмерен на практичну примену филозофије и њену улогу у омогућавању људима да воде пријатан и честит живот. Његове идеје се потпуно разликују од клеветничких напада на њега од стране каснијих мислилаца, који су епикурејству дали пежоративни осећај прождрљивости и необузданог хедонизма.

Епикурови списи који су преживели, посебно писма Херодоту и Меноекусу, садрже само понављање дела других, са једним главним изузетком. Ово је било у области атомизма. Основа атомизма је да се феномени универзума могу објаснити интеракцијама најмањих независно постојећих честица материје (атома) које прате видљиве физичке законе на предвидљиве начине. Другим речима, не постоји суштинска потреба да богови постоје да би постојао и универзум. Сходно томе, човечанство треба да буде ослобођено ужаса који му је нанета стрепња о новим болестима и катастрофама које би богови могли следеће да ослободе и забринутости да су за те катастрофе криви људи који од њих пате.

Овом веровању Епикур је додао и иновацију да ће се неки атоми добровољно савијати са путања које би иначе проузроковале да се спусте са неба на земљу. Овај добровољни покрет, чији узрок није био правилно објашњен, имао је ефекат спречавања људи да осете да су заробљени у механичком универзуму без фундаменталног значења или сврхе.

Епикур је предавао у врту у Атини од приближно 306. п.н.е. до његове смрти. Атина је такође била сведок бриљантности Аристотела у претходних 20 година и запањујућих освајања Александра Великог у Малој Азији и Египту. Грчка култура је постајала једна од најдинамичнијих сила света. Ипак, време таквих промена и иновација довело је и до осећаја несталности и страха од непознатог. Према Епикуру, разуман приступ сваке одрасле особе био је да тражи максимизирање задовољства и мира, а не да умири или апелује на натприродно. Ово је филозофија хедонизма, која сматра да је тражење задовољства крајња сврха живота.

То, међутим, не значи да људи треба безобзирно да јуре за било каквим непосредним пријатним осећајем без обзира на будућност или било коју другу особу. Разуман човек треба да схвати да различити облици задовољства неизбежно доносе бол. На пример, непромишљено испијање вина довешће до бола од мамурлука, док ће пожуде злочиначке природе довести до беде кривичног гоњења. Као резултат, исправна хедонистичка особа је такође и врлинска особа која бира задовољства која не изазивају бол ни себи ни другима. Међутим, захваљујући својим атомистичким веровањима, Епикур би признао да врлина суштински нема вредност. То је његову позицију учинило прилично парадоксалном. Нелогично је и његово веровање у богове, које је замишљао као живе блажене егзистенције док потпуно игноришу човечанство. Ако нема потребе да богови постоје, као ни смисленог начина да се открије њихово присуство, зашто би онда Епикур тврдио да постоје? Могуће је да је, имајући у виду практичност свог учења, једноставно желео да избегне политичку опасност порицања постојања богова.

Епикурејска школа се наставила након смрти свог оснивача и постала је посебно истакнута у Риму. Двојица Цицеронових тутора били су епикурејци, а Сенека је бранио Епикурова веровања од напада религиозних, а посебно хришћана. Преобраћење цара Константина Великог у хришћанство 313. н.е. означио крај епикурејства као дела главног тока интелектуалног дискурса. Један проблем је био тај што је епикурејство показало мало способности за иновације или развој. Једном када је прихваћено да је Епикур идентификовао прави начин живота, било је мало тога о чему се разговарало, и људи би једноставно требало да практикују оно што је он учио.

Као што је Лукреције написао, он је био „ ... Човек у генијалности који је надмашио / Људски род, угасивши све друге, / Као сунце, у етру настало, све звезде." Неспособност да се ефикасно прилагоди осудила је епикурејство на сталну осуду религиозних верника који су га окарактерисали као једва нешто више од егоистичне себичности. Хуманисти који су покушавали да подрже епикурејство били су осуђени као слободњаци. Песма „De Rerum Natura“ („О природи универзума“) римског филозофа и стоика Лукреција објашњава епикурејство у његовом најпотпунијем облику.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 131