Хетити

Хетити су били Индоевропљани који су ушли у Анадолију отприлике 2300. године п.н.е. и у наредним вековима успели да постану једна од доминантних сила древног Блиског истока. Реч Хетити потиче од њиховог израза за централну Анадолију, хатти, који је изведен од оних који су живели на том подручју пре Хетита, Хатија. Већина информација о Хетитима потиче из хиљада глинених плоча откривених у престоници Хетита Хатуши. У овим текстовима су дешифрована три различита индоевропска језика: хетитски, лувијски и палајски. Текстови су писани клинописом и хијероглифским писмом, а многе речи су позајмљене од локалног становништва и околних народа. Хетитска историја се обично дели на Старо краљевство и Ново краљевство. Старо краљевство је обухватало период од 1750. до 1600. године п.н.е, док је Ново краљевство трајало око 1420–1200 п.н.е. Период између (око 1600–1420 п.н.е.) се понекад назива и Средње краљевство.

Током Старог краљевства Хетити су успели да остваре инострану експанзију. Прво, за време владавине Хатушилија I, хетитска војска је извршила поход на запад све до Арзаве и на југоисток до северне Сирије. Друго, за време владавине Муршилија I, војска је направила дуг марш кроз Сирију до Вавилоније, где је успела да савлада Вавилон и оконча прву вавилонску династију (око 1595. п.н.е.). Међутим, током владавине Муршилијевих наследника, изгледа да је краљевство изгубило контролу над земљама на истоку и југоистоку.

Оснивач и први владар Новог краљевства био је Тудхалија II (око 1420–1370 п.н.е.). Иако је успео да оживи краљевство, Хетити су успели да остваре своју највећу инострану експанзију тек у време владавине Шупилулиуме I (око 1344. п. н. е.) и Хатушилија III (око 1239. п. н. е.). Били су у стању да прошире краљевство широм Сирије, поразивши Митани и протежући се скоро на југ до Дамаска. Битке са Египћанима, најпознатија Битка код Кадеша, довеле су до споразума између Хатушилија III и Рамзеса II у коме је хетитска принцеза дата Рамзесу за брак.

Иако је уговор са Египтом остао на снази за остатак хетитског Новог краљевства, појавиле су се нове претње које су на крају довеле до нестанка Хетита. Асирија под Салманасером I постала је агресивна према Хетитима. Поред тога, разне мање нације које су окруживале домовину Хетита почеле су да врше притисак на Хетите војно и економски.

Нажалост, још увек је немогуће рећи тачну природу пропасти хетитске престонице Хатуше. Оно што је јасно јесте да се ограничена власт Хетита наставила у другим областима, посебно у Кархемишу. Овим локалним центрима су владале неохетитске династије које су управљале појединим градовима-државама. Ови градови-државе су на крају апсорбовани у Неоасирско царство.

Хетитска религија и култне праксе постају све познатије кроз археолошка ископавања. Нажалост, ниједан митолошки текст у старом хетитском писму још није откривен. Међутим, један мит западносемитског порекла пронађен је у хетитском преводу. Он говори причу о врлом младићу Баал Хаду који одбија удварање ожењене Ашере на начин који подсећа на библијски извештај о Јосифу и Потиферовој жени који се налази у књизи Постања. Култне праксе су осветљене у разним описима фестивала који се налазе у краљевским архивима и у текстовима из провинцијских центара. Много се зна о овим фестивалима, посебним временима када је статуа божанства изношена из храма и почаствована жртвама и приносима уз музику и игру. Фестивали младог месеца су се одржавали како би обележили почетак сваког новог месеца.

Познавање древних блискоисточних храмова, укључујући Соломонов храм Старог завета, увелико је напредовало кроз ископавања различитих храмова Хетита. У главном граду Хатуши откривено је најмање пет храмова, а неки процењују да их има чак 20 у граду. Сваки хетитски град имао је најмање један храм у коме су радили и мушки и женски радници који су служили као кувари, музичари, занатлије, фармери и сточари.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 201-202