Трећи и четврти васељенски сабор одржани у Ефесу 431. н.е. и у Халкидону 451. н.е., расправљали су и формулисали како хришћани треба да говоре о међусобном односу Христове људске и божанске природе.
Док су ранији васељенски сабор у Никеји (325) и Константинопољски сабор (381) дефинисали доктринарну перспективу о веровању у Тројицу као уверење да постоји једна усија (суштина) Бога у три ипостаси (личности), сада је христологија била главна брига сабора. На захтев епископа Несторија из источне престонице Константинопоља, цар Теодосије II је сазвао све главне епископе Источног и неколико из Западног римског царства да се састану на Педесетницу 431. како би решили питања која су се појавила у вези са учењем које је изнео Несторије.
Несторије, који је био обучен у теолошкој традицији антиохијске школе, одбијао је да Марију назива Богородицом и више је волео да о њој говори као о Христородици (Исусова мајка онога сједињеног са Логосом). Искористивши кашњења путовања међу Несторијевим присталицама и непријатељске ставове међу делегатима из Мале Азије који су негодовали због Несторијевих тврдњи о ауторитету над њима, Кирил је преузео вођство на сабору са групом египатских монаха. Након нерегуларног поступка, Кирил је осудио Несторија и свргнуо га са положаја.
Када су се други источни епископи, који су закаснили, састали одвојено под епископом антиохијским Јованом, који је био њихов вођа, они су критиковали Кирилове анатеме као пуне аполинаризма и аријанства и заузврат осудили и свргнули Кирила и епископа Мемнона Ефеског. Уз римске делегате, Кирил је поново сазвао сабор и осудио и свргнуо Јована Антиохијског, као и 34 источна епископа.
Цар Теодосије II је почетком августа одобрио изјаве Несторија, Кирила и Мемнона и формално распустио сабор, али је у конфузији која је уследила после сабора Кирил успео да се врати на свој престо у Александрији као победник. Несторије се, међутим, повукао из престонице у манастир близу Антиохије, одакле је протеран прво у Петру, а затим у Велику оазу у Либији до смрти после 451. године.
Оптужбе против Несторија биле су усредсређене на тврдњу да је поделио Христа и да афирмише два Христа и два Сина, човека и Бога, сматрајући заједницу човека и Бога у Христу само спољашњим јединством. Један од главних противника овог наводног несторијанског учења, утицајни монах Евтих из Константинопоља, промовисао је екстремно монофизитско учење (једна [божанска] природа) које је порицало да је Христос омоусиос (суштински) са човечанством. Пошто су осуђени на локалном сабору под вођством епископа Константинопољског Флавијана, Евтиха је рехабилитовао епископ Диоскор Александријски на такозваном латроцинијуму (Разбојнички сабор) у Ефесу 449. године, сабору запамћеном и по својим неправилностима и насиљу које је довело до смрти Флавијана Цариградског. Сазван од цара Маркијана, Халкидонски сабор се састао 8. октобра 451. да би решио спорове око монофизитства. Он је рехабилитовао Флавијана Цариградског и прихватио као дефинитивну христологију формулисану у Писму папе Лава I Римског Флавијану, у којој се наводи да у Христу, који је један просопон (личност) и једна ипостас, коегзистирају потпуна и целокупна божанска и људска природа. "без мешања, без трансформације, без раздвајања и без поделе." Тако је Христос омоусиос и Оцу у погледу свог божанства и нама у погледу његовог човечанства.
ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 129-130
0 $type={blogger}:
Постави коментар