Цезар Август

Цезар, Август (63. п. н. е.–14. н. е.), римски цар

Август је била титула дата Октавијану када је постао први цар Римског царства и успоставио институционални оквир који ће служити Римљанима 300 година. Октавијан је био усвојени син и наследник Јулија Цезара. Његова владавина је покренула Пакс Романа, 200-годишњи период мира, који је окончао век римских грађанских ратова. Његова владавина као цара донела је нови културни период, који је постао познат као златно доба латинске књижевности и видео је подизање многих нових зграда у Риму. Овај период је означио крај Римске републике и почетак царског Рима.

Октавијан је рођен као Гај Октавије 23. септембра 63. п.н.е., у Риму. Отац му је био Гај Октавије, а мајка Атија била је нећака Јулија Цезара. Његова бака Јулија била је Цезарова старија сестра.

ДРУГИ ТРИЈУМВИРАТ

Први тријумвират је у почетку био тајни, незванични политички савез за владање Римом. Чинили су га Гај Јулије Цезар (Јулије Цезар); Марко Лициније Крас, који је угушио побуну робова коју је предводио Спартак; и Гнеј Помпеј Магнус (Помпеј). Јулије Цезар је убијен 15. марта 44. п.н.е., у време мартовских ида. Тестамент Јулија Цезара је открио да је Октавијан био његов усвојени син, наследник његовог имена и наследник његовог значајног имања. Октавијан је постао познат као Гај Јулије Цезар Октавијан. По повратку у Рим Октавијан је открио да је Марко Антоније преузео контролу. Оформили су трочлани савез заједно са Марком Емилијем Лепидом, једним од  од најпоузданијих Цезарових савезника. Овај Други тријумвират је званично подржала римска влада и добио је посебна овлашћења на пет година. Као што је Светоније написао, „основни мотив сваког похода [након што се вратио у Рим] био је тај што је Август [Октавијан] сматрао својом дужношћу, пре свега, да освети Цезара." Први задатак Тријумвирата био је да састави списак оних који су учествовали у завери за убиство Јулија Цезара. Стотине људи је ухапшено и погубљено, или затворено, а њихова имовина је проглашена одузетом. Ово је уклонило све потенцијалне непријатеље. Такође је чланове Тријумвирата у великој мери обогатио новцем за велику војску која је тражила два главна завереника, Касија и Брута. Ова двојица су поражени у бици код Филипа у Македонији и извршили самоубиство.

Тријумвират је тада међу њима поделио Римско царство. Лепид се преселио у Африку да би владао. Западни део царства, укључујући Италију, био је у рукама Октавијана, који је контролисао Рим. Источни део, који је укључивао Египат, био је под контролом Марка Антонија. Марка Антонија је завела Клеопатра, египатска краљица, и он је отпловио у Египат, постао њен љубавник и са њом постао отац троје деце. Пошто му је била потребна права римска жена, Марко Антоније се оженио Октавијановом сестром Октавијом Млађом 40. п.н.е. и имао две ћерке, обе по имену Антонија. Три године касније, 37. п.н.е., напустио је Октавију и отворено живео са Клеопатром. Октавијан је у међувремену градио важне савезе у Риму и консолидовао своју базу моћи. Марко Антоније је постајао проблематични ривал Октавијану. Међутим, за јавност, Марко Антоније је био јасно повезан са тријумфима Јулија Цезара и био је важна римска војна личност. Октавијан је дозволио да се шире гласине да Марко Антоније постаје све више Египћанин, а мање Римљанин. Марко Антоније је ширио гласине да је Јулије Цезар завео Октавијана. Ситуација је постала изузетно гадна јер је Марко Антоније слао многа писма која су поткопавала Октавијана пред кључним римским личностима.

БИТКА КОД АКЦИЈУМА 

Октавијан је сматрао да је неопходно да уклони свог ривала, али он и римска влада нису желели да се то посматра као још један грађански рат. Сенат је званично објавио рат Клеопатри 32. п.н.е. и званично је одузео Марку Антонију титулу тријумвира.

Марко Антоније и Клеопатра су били нестрпљиви да спрече Октавијана да стигне до Египта и преселили су се са својим снагама и флотом на западну обалу Грчке, у нечему што је очигледно била припрема за инвазију на саму Италију. Октавијан је повео своје легије и флоту у Грчку, а 2. септембра 31. п.н.е. то питање је одлучено у бици код Акцијума. Била је то масовна поморска битка са укупно више од 400 пловила. Агрипа, задужен за Октавијанову морнарицу, формирао је своју флоту у центар и два крила једнаке снаге. Марко Антоније је саставио своје бродове у истој формацији, али је оставио 60 бродова под Клеопатром у резерви. Док су се две флоте сукобиле, центар Марка Антонија се успаничио и побегао, заједно са његовим левим крилом. Марко Антоније је схватио да је битка изгубљена и дао је знак Клеопатри да побегне, и кренуо је за њом. Цела Антонијева флота је уништена и када су то видели, његове копнене легије су побегле пред Октавијановом војском.

У Египту, 30. п.н.е., након што му је погрешно речено да је Клеопатра извршила самоубиство, Марко Антоније се убио. Клеопатра је ухваћена и речено јој је да ће бити одведена у Рим као заробљеница и спроведена улицама у процесији. Уместо да буде заробљена, извршила је самоубиство. Октавијан је затим анектирао Египат и тријумфално се вратио у Рим. Источна половина царства, лојална Марку Антонију, заклела се на верност Риму и Октавијану.

Чак и без већих ривала, Октавијан је био опрезан према свом јавном имиџу и перцепцији његове моћи. Октавијан је наследио подршку плебејаца, сиромашних у Риму, који су били главни ослонац моћи Јулија Цезара у граду, и пазио је да остане у доброј милости Сената. На подстицај Сената постао је проконзул 27. п.н.е. Касније исте године, Сенат му је дао титуле принцепс и аугустус, од којих потоњу никада није користио. На неки начин титула је била више верска него политичка, док се принцепс преводио као „први грађанин“ и користио се за означавање полуимперијалне власти.

ДРУГА НАГОДБА 

Године 23. п.н.е. Октавијан је постигао оно што је постало познато као „Друга нагодба“, споразум између њега и Сената. Сенат му је дао трибунска овлашћења. То му је дало моћ да сазове Сенат по својој вољи и да стави вето на све одлуке које су донели. Имао је контролу над свим војницима у Риму и био је шеф свих римских снага широм царства. Такође му је додељен imperium proconsulare maius („империјум над свим проконзулима“), што му је омогућило да самостално поступа како сматра да треба у било којој провинцији и поништава одлуке било ког гувернера провинције. У ствари, сада је имао диктаторска овлашћења. Октавијан је и даље корачао опрезно и користио се танким слојем легитимитета. Иако је владајућа класа могла да види да Октавијан добија превише моћи, многи аспекти ове Друге нагодбе су изгубљени због сиромашних Римљана који су га и даље подржавали као „бранитеља народа“. Када се Октавијан није кандидовао за конзула 22. године п.н.е, неки плебејци су сматрали да га је Сенат терао са власти. Као резултат тога а у наредне две године народ је изабрао само једног конзула да би други положај оставио отворен за Октавијана. Године 19. п.н.е. Сенат је изгласао да се Августу дозволи да пред њима и у јавности носи ознаке конзула. Шест година касније умро је Марко Емилије Лепид. Октавијан је заузео верски положај понтифекс максимуса, у суштини као првосвештеник римске религије.

ОКТАВИЈАНОВА ВЛАДАВИНА 

Пошто је Рим био у миру, Октавијан је започео војне реформе. Он је смањио бројност војске са 501.000 на 300.000. Легије су биле стациониране на границама царства, што је спречавало команданте да се мешају у римску политику. Формирао је преторијанску гарду, која се састојала од 10 кохорти од 1.000 људи. Преторијанска гарда је била у гарнизону у Риму, пружала је заштиту Октавијану и била је једина војска дозвољена у Италији. Са огромним количинама новца који је притицао у државну касу у Риму, Октавијан је био великодушан у плаћању војницима и у осигуравању да ветерани могу имати своју земљу.

Октавијан је ревидирао порески систем како би обезбедио што већи приход. До 6. н.е. ризница у престоници контролисала је фискалне аранжмане за читаво Римско царство. Такође је наредио порески попис свих људи у свом царству. У Библији Лука пише: „И догоди се у оне дане да изиђе наредба од цезара Августа да се сав свет попише“ (Лука 2:1). Ово је едикт који је натерао Јосифа и Марију да оду у Витлејем где је рођен Исус (Христос) из Назарета.

Новац је каналисан у изградњу нових путева широм царства, систем доставе поште, као и ватрогасне бригаде и полицијске снаге за Рим. Поред сопствених поступака, Октавијан је подстицао и друге да предузму јавне радове. Октавијан се касније хвалио да је „пронашао Рим од цигле и оставио га у мермеру“. Као и код многих других владара, Октавијан је оптужен за преоптерећење пољопривреде и трошење новца на грандиозне пројекте и игре. Међутим, прошао је изузетно добро с обзиром на то да Рим више није нападао друге земље и одвозио њихове ризнице кући.

Октавијан је био великодушан добротвор уметности. Много је у наруџбинама издвајао вајарима и уметницима, песницима и писцима. Овај период је био златно доба римске књижевности. Из овог времена долазе нам многа епска дела. Вергилије је написао Енеиду о оснивању Рима од стране Енеје. Касније у својој владавини Октавијан је постао моралиста, стварајући законе како би покушао да промени римско друштво. Покренуо је морални крсташки рат да ограничи проституцију и хомосексуалност, као и прељубу, али у Риму то није било успешно.

НАСЛЕДСТВО

Једно од питања које је засенило други део Октавијанове владавине била је сукцесија. Октавијан је имао једно дете, ћерку Јулију. Октавијан је умро 19. августа 14. н.е., након што је усвојио свог посинка Тиберија Клаудија, сина његове треће жене Ливије Друзиле. Тиберије је постао следећи цар, по имену Тиберије Цезар Август. Октавијан је проглашен богом. Поред тога, шести месец у години, тада познат као сектилис, преименован је у август по њему.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 61-63