Јулије Цезар

Цезар, Јулије (100-44 п.н.е.), римски генерал

Гај Јулије Цезар проширио је Римско царство у силу која је обухватала пола Европе. Према легенди, он је био потомак Енеја, тројанског принца који је основао Рим, и сам син грчке богиње Афродите или римске Венере.

РАНИ ЖИВОТ И ПОЛИТИКА РИМА

Јулије Цезар је одрастао уз многе политичке везе преко свог оца Гаја Јулија Цезара, који је био претор, и свог ујака Гаја Марија, ратног хероја и политичара који се оженио сестром његовог оца Јулијом. Његова мајка је била Аурелија Кота.

Политика у Риму била је упетљана између оних који су желели многољудно бирачко тело, популара, и оних који су желели аристократску власт, оптимата. Цезаров ујак Марије био је популар. У његовој опозицији био је Луције Корнелије Сула, оптимас. Обојица су били политички лидери. Ове супротстављене политичке стране изазвале су многе грађанске ратове, ударе и покушаје пуча. Цезаров живот, политика и војна каријера директно су утицали на то која страна је држала власт.

У то време краљ Митридат од Понта, на јужној обали Црног мора, претио је источним провинцијама Рима. Сула је изабран да води своју војску против Митридата. Док је одлазио из Рима да би се придружио својој војсци, влада је именовала Марија да води рат против Митридата. Сула је примио вест о томе и кренуо на Рим и преузео власт. Марије је побегао у Африку. Именовање је враћено Сули, а његова војска је кренула ка источним провинцијама. Марије и његова војска су затим кренули на Рим. Он и његови савезници, укључујући Луција Корнелија Цину, преузели су власт. Дошло је до чистке од Сулиних присталица. Марије је умро 86. п.н.е, али је његова фракција остала на власти. Јулије Цезар је био у савезу са Цином и оженио се његовом ћерком Корнелијом 84. п.н.е.

Сула је победио на истоку и кренуо на Рим. Ратовао је против Маријеве војске и поразио их 82. п.н.е. Сула је сам себе прогласио диктатором и покренуо масовну чистку популара. Цезар је био на овој листи, јер је био у сродству са Маријем и Цином. Цезарово политичко именовање, наследство и мираз жене су присвојени. Крио се, али му је одложена казна јер је породица његове мајке имала утицај на Сулу.

ВОЈНА КАРИЈЕРА

Цезар се придружио војсци и напустио Рим, и постао помоћник гувернера Азије. Тамо је учествовао у војној победи против Митрадата VI, краља Понта. У овој акцији одликован је corona civica или Грађанском круном, једним од највиших римских војних одликовања. Сула се повукао као диктатор и умро 78. п.н.е. Јулије Цезар се у то време вратио у Рим. Марко Емилије Лепид, његов блиски савезник, покушао је неуспели државни удар против Сулине владе. Јулије Цезар је отпловио на Родос да студира 75. п.н.е. Пирати су га ухватили и плаћен је откуп за њега 50 таланата злата. Касније је Цезар разапео пирате. После тога је поново повео војску против краља Понта. Отишао је на Родос да учи код Аполонија Мола, који је подучавао Цицерона.

Цезар се вратио у Рим 72. п.н.е., где је изабран за војног трибуна. Потом је постао квестор и спремао се да испуни овај положај са војском у Хиспанији (Шпанија) 69. п.н.е. Служио је као квестор у западној Хиспанији и вратио се у Рим и оженио Помпеју, Сулину унуку. Био је изабран за едила. Након тога, Цезар је тада изабран за понтифекс максимуса, главног римског свештеника. За претора је изабран 62. п.н.е. Постављен је за пропретора 61. п.н.е. и напустио Рим да би управљао Хиспанијом Ултериор (Најудаљенија Шпанија). У западној Хиспанији предводио је освајање народа Калаика и Лузитана. Његова војска га је поздравила као императора и он је тријумфално ушао у Рим. Цезар је желео да буде конзул, што је била највиша функција у Републици, и ушао је у Рим да се кандидује за конзула 60. п.н.е.

У својој кампањи за конзула Рима, Цезар се придружио Гнеју Помпеју Магнусу (Помпеју Великом), страшној војној личности са дугорочним циљем да добије бесплатну земљу за своје ветеране да се населе. Марко Лициније Крас, за кога се каже да је најбогатији човек у целом Риму, придружио им се у политичком савезу од три особе за власт. Цезар је обезбедио политичке вештине, Помпеј утицај, а Крас новац. Да би учврстио савез, Помпеј је оженио Цезарову једину ћерку, Јулију.

Исте године Цезар се оженио Калпурнијом, ћерком Луција Калпурнија Пизона Цезонина, који ће годину дана касније бити изабран за конзула. Њихови политички противници су њихов моћни политички савез назвали „троглавим чудовиштем“. Ово је био Први тријумвират. Године 59. п.н.е. Цезар је победио као конзул, али је његов противник, Бибул, освојио друго место коконзула. Цезар је претворио Помпејеве мере у закон и гурнуо Красове интересе.

ГАЛСКИ РАТОВИ

Цезар је постао проконзул Галије 58. п.н.е. Његови Галски ратови трајали су од 58. до 49. п.н.е. Цезар је започео муњевитом кампањом у Хелветији (данашња Швајцарска). Следеће године је освојио Белгијску конфедерацију (у данашњој Белгији) и Нервије. Цезар, Помпеј и Крас су се срели у Цезаровој провинцији 56. п.н.е. да обнове свој Тријумвират. Цезар је до тада узео велико богатство у борби од Гала. До краја 56. п.н.е. одлучио је да припоји целу Галију (данашња Француска). Помпеј и Крас ће следеће године бити конзули и обећали су да ће продужити његово проконзулство у Галији на још пет година. Тиме је Цезар постао још амбициознији. 

Средином 55. п.н.е. планирао је инвазију на Британију. Цезарова војска је марширала до реке Темзе и поразила велике снаге, заузевши утврђење краља Касивелауна и затим се вратила у Галију. Цезарова снажна политичка база моћи је, међутим, слабила, а његов савез са Помпејем је слабио. Крас је добио команду над источним војскама, али су га Парти поразили и погинуо је у бици.

Гали су се ујединили под Верцингеториксом. Године 52. п.н.е. Цезар је одлучио да нападне опсадом Алезије, а 250.000 Гала је стигло да помогну Алезији у борби против Римљана. Римљани су се држали, а Цезарова коњица је успела да изненади Гале са задње стране, пославши их у бекство. Алезија се предала, а становништво је поробљено. У политици је владао немир у Риму и са мртвим конзулом (Крас), Помпеј је служио као „конзул без колеге“. Са Цезаровом опсадом Укелодунума 51. п.н.е, Галија је освојена. Током својих кампања Цезар је написао седам књига које чине Commentarii de Bello Gallico (Коментари о Галском рату). Према Плутарху, Цезар је освојио 800 градова и покорио 300 племена. Наводе се подаци да је имао милион мушкараца и дечака који су постали римски робови и да је оставио још 3 милиона мртвих на ратиштима.

ГРАЂАНСКИ РАТ

Цезар је победио као генерал, али је његов политички положај био мање сигуран. Помпеј и Цезар су уведени у јавни раздор, а Помпеј је сада стао на страну оптимата. Сенат је окончао Цезаров мандат проконзула и наредио му да распусти војску и врати се у Рим. Без положаја у влади, суочио би се са оптужбама и кривичним гоњењем. Било је против римског закона да било која војска из провинције пређе границу реке Рубикон у Италију. По закону је овај чин био побуна против Рима. Цезар је рекао: „Alea iacta est“ („Коцка је бачена“) и повео своју војску преко реке према Риму 10. јануара 49. п.н.е. Цезар је брзо напредовао до Рима само са 13. легијом. Његови противници су побегли из Рима. Помпејеве легије биле су стациониране у Хиспанији. Он и Сенат су побегли у Брундизијум и отпловили на исток. Цезар је основао сопствени сенат и они су га прогласили диктатором, а Марко Антоније је био његов коњаник. Затим је прогласио политику помиловања за све. Цезар је покушао да склопи мир са Помпејем, али грађански рат је био неизбежан. Цезар је знао да мора да поведе своје легије у Хиспанију, како би спречио Помпејеву војску да путује на исток. Са Марком Емилијем Лепидом који је био задужен за Рим и Марком Антонијем који је контролисао Италију, Цезар је кренуо у Хиспанију, где је победио Помпејевог савезника и његову војску. Цезар је дао оставку на место диктатора и изабран је за конзула. Затим је кренуо ка Грчкој и 10. јула 48. п. н. е. напао Помпеја код Дирахијума (данашњи Драч или Дуразо, главна лука у Албанији). Цезар је за длаку избегао пораз, али је 9. августа разбио Помпејеве снаге код Фарсала у Грчкој.

ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР У ЕГИПТУ

Помпеј је побегао из Грчке у Египат, а Цезар га је прогонио. Када је Цезар стигао у Египат, поклоњена му је Помпејева глава. Убио га је официр египатске војске. Кажу да је Цезар плакао. Египтом је из његовог главног града, Александрије, владала династија Птоломеја, потомци генерала Александра Великог. У Египту је избио рат око тога ко ће владати, између Клеопатре VII и њеног брата и мужа Птоломеја XIII. Сваки је имао своју војску и присталице. Цезар је био одушевљен Клеопатрином великом лепотом. Повео је своју војску против противничке војске и свргнуо Птоломеја XIII. Романса Цезара и Клеопатре трајала је много година. Цезар је провео први део 47. п.н.е. у Египту, одлазећи да нападне понтског краља Фарнака II. Његова победа у бици код Зеле у мају била је тако брза да је Цезар послао у Рим своју сада чувену поруку, „Veni, vidi, vici“ („Дошао сам, видео сам, победио“).

ГРАЂАНСКИ РАТ ПРОТИВ ПОМПЕЈОВИХ СИНОВА

Избегавши непријатељску флоту, Цезар је стигао до афричке обале и кренуо са својом војском у унутрашњост. Коначно су Цезарове снаге, процењене на 40.000, наишле на противника од 60.000. У фебруару код Тапсуса их је победио, изгубивши само 1.000 људи у односу на 10.000 Метела Сципиона. У мају се Цезар поново тријумфално вратио у Рим.

Помпејеви синови, Гнеј Помпеј и Секст Помпеј, окупили су снаге против Цезара и подигли војску у Хиспанији. Цезар је узео малу војску ветерана да се бори против њих. Једном у Хиспанији, брзо је ангажовао још ветерана који су се населили у региону након кампање Илерда. Скупио је војску од 40.000 против војске Помпејевих синова од 50.000–60.000 људи. Цезар је напао у бици на Мунди, 17. марта 45. п.н.е., и успео је да отера војску Помпејевих синова са поља. У септембру 45. п.н.е. Цезар се вратио у Рим као неприкосновени владар Римске републике, и добио је титулу императора.

УБИСТВО ЦЕЗАРА

У Риму је Цезар написао свој тестамент, именовавши свог пранећака Октавијана за наследника и усвојивши га као сина. До 44. п.н.е. Цезар је био именован као dictator perpetuus. Његови противници су то видели као крај Републике и политичке моћи аристократије, а завера је расла. Планови атентата били су за 15. март — мартовске иде — када ће се Цезар састати са Сенатом. У завери је било 20 мушкараца. Сматра се да је Брут пристао на атентат јер је мислио да ће Цезар окончати Римску републику. Цезар је ушао у Сенат, а унајмљени гладијатори су блокирали спољна врата. Требоније је задржао Марка Антонија разговором. Када се Цезар приближио сенаторима, избоден је 23 пута.

Убиство Цезара је толико разбеснело многе у Риму да су нестрпљиво слушали хвалоспев Марка Антонија. Марко Антоније и Октавијан су преузели власт и наставили да се свете за Цезарову смрт, поразивши снаге Брута и главног завереника, Касија, у Грчкој пре него што су се међусобно сукобили. Две године након његове смрти, Јулије Цезар је формално проглашен богом као Divus Iulius (Божански Јулије).

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 63-66