Дунхуанг се налази у данашњој провинцији Гансу (Кансу) у северозападној Кини. Био је стратешки важан за Кину и дошао је под кинеску контролу под царем Вуом око 120. п.н.е. за време династије Хан. Тамо је поставио гарнизон како би спречио два номадска народа, Ксионгну (Хсиунг-ну) и Кианг (Чианг), да се удруже против Кинеза. Војни успеси династије Хан резултирали су Пакс Синика, у којој је Кина доминирала источним делом евроазијског континента у исто време када је Римско царство доминирало западним крајем (Пакс Романа). Трговина је напредовала између Кине са Централном Азијом, Индијом, Персијом и Римским царством преко чувеног Пута свиле.
Источна полазна тачка Пута свиле био је главни град Кине Чанган (Чанг-ан) и водио је преко Гансу коридора до Дунхуанга, главног града, након чега се делио на северни и јужни крак преко планина и пустиња до два крака су се спојила код Мерва, затим до источне обале Средоземног мора. Дунхуангов положај на раскрсници између кинеске, индијске и централноазијске културе учинио га је важним у политичкој и културној историји Кине. Дунхуангове богато опремљене гробнице из доба Хан доказују његов просперитет. Попис из 1–2 н.е. показује да је у команди било 11.200 регистрованих домаћинстава са скоро 40.000 лица.
Трговци су пролазили кроз Дунхуанг са својом робом, као и будистички мисионари и ходочасници на путу за Индију и из ње, као и дипломате и војске са дворова империја широм Евроазије. Близу Дунхуанга налази се километарски појас земље испресецан потоком чија је вода омогућила пољопривреду. Западно од потока лежи планина Мингша, где су људи хиљаду година резбарили пећинске храмове зване Пећине хиљаду Буда (такође назване Магао пећине).
Уведена из Индије, пећинска уметност у Кини је синоним за верску уметност, посебно будистичку. Од Дунхуанга се пракса ископавања будистичких пећинских храмова проширила на Датонг (Та-тунг) у провинцији Шанси (Шанси) и Луојанг у провинцији Хенан (Хонан), на локалитете пећина Јунганг (Јун-канг) и Лонгмен (Лунг-мен). Али пећине Дунхуанг истичу се као највеће по величини и најдуже по трајању, које се протежу отприлике од почетка наше ере до династије Јуан у 13. веку н.е, Градиле су их генерације побожних људи и украшавале сликама и скулптурама. Гротови су били украшени муралима преко гипса и осликаним скулптурама од глине. Откопано је на хиљаде пећина, од којих су 492 остале; показују еволуцију будистичког уметничког стила и асимилацију стилова из неколико култура. Западни истраживачи су открили пећине и ризницу скривених древних рукописа у Дунхуангу крајем 19. века.
Многи рукописи и уметничко благо Дунхуанга пребачени су у западне музеје; други су сачувани у Кини. Дунхуанг студије су допринеле знању о будизму и кинеској историји и култури.
ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 121-122
0 $type={blogger}:
Постави коментар